Физички хемичар Светлана Станишић изјавила је данас да се пластика налази у свим телесним течностима код човека, да су деца пре рођења изложена утицају пластике и адитива који потичу од ње, као и да све што поједемо има неку количину пластике или пластичних адитива у себи.
„Пластика пролази крвно мождану баријеру и акумулира се у мозгу. То се видело кроз разне налазе са обдукција и данас нема ткива у организму где се комадићи те пластике не налазе. Оно што је проблем је што тело делује на пластику као на страно тело и та пластика континурано емитује разне материје које се налазе у њеном саставу, адитиве, које утичу на хормонски баланс, тако да она може бити медијум за унос разних других загађујучих материја”, рекла је Станишић. Она је додала да је технологија напредовала и омогућила да се истражи садржај појма микро и нано пластике.
„Данас знамо да су комадићи акумулирани у различитим ткивима, што утиче на имунски систем. Наше ћелије не могу да се реше комадића микро и нано пластике као што излазе на крај са другим страним телима и то може скратити њихово време трајања и на тај начин, преко имунитета, може утицати на појаву свих болести”, рекла је она. „Неки део се елиминише, а неки кружи кроз крвоток. Комадићи су ситнији од капилара и могу да доспеју до најудаљенијих ткива. Унос пластике корелира са коришћењем брзе хране и хране која је пакована у пластичне амбалаже. Не можете одвојити шта је узрок, а шта последица, јер све то синергијски утиче. Ми удишемо пластику, јер пластика потиче од прашине која долази”, рекла је Станишић.
На питање како се људи могу заштити од пластике, она је истакла да, када је у питању пијаћа вода, је могуће филтрирање које може да утиче на уклањање пластике.
„Међутим, пластика када је у питању орални унос потиче делом из хране, а такође потиче пре свега из воде која је пакована у пластичну амбалажу. Значи, не тиче се толико воде са чесме. Особа која пије воду са чесме унесе пар хиљада комадића микропластике на годишњем нивоу, а ко користи флаширану воду, он може да унесе и 80-90 хиљада. Значи то је значајно већи унос, а једнако толико се унесе из хране”, истакле је Станишић.
Она је објаснила да рециклирана пластика нема исти квалитет као првопроизведена, да је скупља, као и да су рециклаже ограничене. Поједине афричке и европске земље залажу се за ограничење производње пластике, док се са друге стране, земље попут Саудијске Арабије залажу за то, јер од тога зарађују. „Код нас је јако лоша ситуација и то је оно што и лаици знају. И лоша је што се тиче и отпада који завршава у водама. Ја сам скоро коментарисала стање реке Лим, али ту су и друге воде. И због индустријских отпадних вода, због канализација и због пластике. Ми не одлажемо на санитаран начин отпад, он није обезбеђен. Друга ствар, стално имамо некакве пожаре на депонијама. Треће, причамо о томе како инспекција има мали капацитет”, рекла је Станишић.
Каже да је одговорност на свима.
„Одговорност је на свима нама. Наравно, некада невладин сектор занемарује заправо да је питање животне средине, такође и политичко и социјално питање, значи нема промена без тога да и становништво буде укључено. На пример, морали бисмо се позабавити пре свега сортирањем отпада, затим тим управљањем у смислу да се тај одвојени отпад заиста и третира и дистрибуира тамо где треба. То за сада функционише само када је у питању један део индустрија, не комунални отпад, дакле од грађанства. Тако да то је дуг пут”, рекла је Станишић.
Према њеним речима, сакупљање отпада није неки начин да се решимо отпада, али за почетак би било могуће уредити дивље депоније.
„Да се позабавимо тиме да имамо санитарно обезбеђене депоније, подложене оговарајућим материјалом, да нема цурења и опасности од пожара. То је оно што нам утиче на природу и на крају се враћа у ланац исхране. Тако да данас практично све што поједемо има неку количину пластике или тих пластичних адитива у себи”, закључила је Станишићева, пренео Танјуг.
