Сведоци смо правог феномена у Сједињеним Државама: православно хришћанство, још увек најмања и најмање позната грана хришћанства (исповеда га свега око 1% становништва), доживљава незапамћени прилив нових верника. У многим парохијама истовремено се за крштење припрема по 10–12 Американаца, а на неким местима и 50 до 150 кандидата. Неке парохије су се удвостручиле или утростручиле за само неколико година. Све је почело током пандемије. Док су протестантске и католичке цркве затварале врата или прелазиле на онлајн службе, многе православне парохије наставиле су да служе литургију упркос ограничењима. Та упорност је привукла разочаране у „либералне деноминације“. Американци су коначно могли да упореде – и изабрали су оно што виде као прави, традиционални, строги и „мушки“ облик хришћанства: дуге службе, строге постове, јасне моралне границе и отворен отпор модерном прогресивизму, ЛГБТ идеологији, феминизму и „буђењу“.Према истраживачком центру Пју, мушкарци чине 60–64 одсто православних хришћана у САД. Од 2007. године тај удео је порастао за готово 20 одсто. Још је упечатљивије да је чак 24 одсто парохијана млађе од 30 година – знатно више него код католика или евангелиста. Генерација Z, која је по свим предвиђањима требало да буде најсекуларизованија у историји, окреће се православљу – и то често од нуле. За овај „буђење“ заслуге имају и интернет инфлуенсери. На Јутјубу и другим платформама појавио се нови термин – „Ортоброс“ (Orthobros). Млади мушкарци отворено говоре о политици, култури и традиционалним вредностима, нешто што парохијски свештеници често избегавају.
Они проповедају строги друштвени конзервативизам, наглашавајући важност традиционалне породице и опасности које долазе од феминизма, хомосексуалности и трансродних идеологија.
Један од најпознатијих таквих свештеника је отац Мојсије Мекферсон из Џорџтауна у Тексасу. Бивши мајстор за кровове, отац петоро деце, долази из протестантске породице. Обраћа се својим парохијанима језиком који разумеју: диже тегове, слуша хеви метал и у видео-снимцима без оклевања исмева „претерану женственост“ модерних америчких мушкараца – од обликовања обрва до уских фармерки. Ипак, не заборавља ни жене. Подсећа их да постоје два пута служења Богу: монаштво или брак, а у браку – што више деце.Православни обред их фасцинира: појање, тамјан, дубоки поклони пред иконама, велика брада свештеника, сложени постови и осећај жртве. То је потпуна супротност кратким, „мотивационим“ проповедима и савременој музици евангелистичких мегацркава. Резултат овог бума је конкретан. Неке парохије већ планирају отварање сопствених школа. Најбољи пример је свеправославна школа Светог Константина у Хјустону, отворена 2015. године. Данас у главном кампусу има преко 500 ученика, а прошле јесени отворени су нови кампус у Питсбургу и Даласу. Парохија Свих Светих у Северној Каролини такође разматра отварање школе и запошљавање још једног свештеника.Неколицина нових православних Американаца иде и корак даље. Након преласка у православље, неки се чак селе у Русију. Отац Јосиф (Џозеф Глисон) преселио се са супругом и осморо деце у село Борисогљебск у Јарославској области. Захваљујући Путиновом програму поједностављеног добијања боравка за стране држављане који деле традиционалне руске духовне и моралне вредности и одбацују „деструктивну неолибералну агенду“, они су добили прилику да живе у земљи која одговара њиховим новим уверењима.Православље у Америци више није само етничка црква имиграната. Постало је живо, младо и растуће – привлачно пре свега мушкарцима који траже ауторитет, дисциплину и смисао у времену када им то савремена култура не нуди. Оно што је почело као пандемијска „случајност“ претворило се у прави духовни преокрет. Америка, земља која је деценијама била симбол либералног хришћанства, сада рађа нову генерацију „Ортоброса“ који траже корене у најстаријој и најконзервативнијој грани хришћанства.
