У току нашег боравка у жици нисмо имали никаквог заклона од сунца и кише, нити смо имали било какве хране. Прву ноћ смо провели без имало воде, тек нам је у 10 сати ујутро довезена цистерна мутне воде са Саве до капије ограде у којој смо били. Око подне добили смо по једну кришку старог хлеба и мало давно скуваног пасуља који се већ био укиселио. То нам је био читав оброк за тај дан. Народ је био присиљен да врши нужду у жици. Сећам се да су деца на коју није имао ко да пази услед глади јела чак и људски измет. Након неколико дана у жици глад је почела да уништава ионако уморан и изнурен народ, а нови затвореници су пристизали свакодневно. У мом, а верујем и у памћењу других који су ту били, остао је призор детета које је сисало мртву мајку, која је мало пре тога умрла.
Ове мучне реченице изговорила је Ђуја Вуклиш, сажевши у њих зверства космичких размера које су над Србима, Ромима и Јеврејима почињени у доба Независне државе Хрватске (НДХ), у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту – Доњој Градини.
– У једном углу жице били су раније остављени избодени лешеви троје деце, старих отприлике од осам до десет година, једног дечака и две девојчице. Знам да су им ране од убода биле уцрване и да су их сви заобилазили због смрада. Чули смо до људи који су их познавали да се ради о брату и две сестре који су дошли са мајком, која је умрла ту у логору. Није се знало шта су скривили усташама да их на тај начин усмрте. У таквим условима смо провели скоро месец дана у жици, без икаквог склоништа, са једним оброком на дан и са малом цистерном прљаве и вруће воде из Саве. Свакодневно је неко умирао, а најгоре је било деци којима су умирале мајке па су остајала препуштена сама себи. Из жице смо могли видети како усташе често одводе мање или веће групе људи, међу којима и жене и децу, назад према води. Усташе су говориле да их воде скелом на пољопривредне радове негде према Млаки. Обично се такве одведене групе никада више нису вратиле. Међу логорашима се чуло да одведени негде на другој обали копају гробницу онолику колико усташе сматрају да могу побити за један дан, а затим и сами заврше у тој гробници. Кажу да је ту крв кључала из земље – посведочила је својевремено Вуклишева, а остало сачувано у записима који, као опомена, стоје на сајту Јавне установе „Спомен-подручје Доња Градина“.
Међу њима је и прича о Лиону Ладиславу који се, као трговац сировом кожом, настанио пре Другог светског рата у Винковцима, одакле је са великом групом винковачких Јевреја ухапшен у ноћи 20/21. априла 1942. и истог дана у сточним вагонима отпремљен у логор Стара Градишка. Међу њима били су отац Шандор и мајка Катарина, супруга Матилда, син Зденко (стар две и по године), браћа Леополд, Макс и Јосип, три сестре, стриц Фрањо са синовима Леоном, Драгом и Славком, итд.
– Нико се од њих није вратио из логора – пише у једном од објављених записа уз опаску да је Лион преживео рат те је 1948. напустио Југославију, преселио се у Израел и са собом повео братовљеву жену и сина, као и кћерку другог брата.
Свједочанство Јеврејина Јосипа Ерлиха
О усташким злочинама у НДХ, који су изазивали чуђење чак и код нациста, је свједочио и Јеврејин Јосип Ерлих из села Кошка код Нашица као један од преживјелих јасеновачких логораша који су се домогли слободе у чувеном пробоју недуго прије ослобођења логора и слома усташке власти. Свједочио је о огромном броју Срба којих су се усташе претходно домогле по селима око Пакраца и из Пожешке котлине.
– Половина житеља Кукуњеваца одведена је у Јабланац на убијање. У „Кули“ су затекли психички оболеле Србе из даруварског или пакрачког завода за умоболне и које су или отровали храном или побили. Наредних дана, број Срба довођених у логор бивао је све већи, па су пристигли и они са подручја Козаре. Емоционални шок за Јосипа био је када је видео да у дворишту, од огромног броја јеврејских и српских жена и деце, нема никог, па ни његових рођака, које су усташе одвеле у непознатом правцу. Касније је сазнао да су сви завршили у Јабланцу. Још се сјећао и доласка педесетак српских сремских сељака, ухваћених на Фрушкој гори, које су усташе категорисале као наводне партизане и које су најприје смјестили у једну просторију, да би их неколико дана касније везали жицом и наочиглед свих осталих логораша поставили на стратиште крај зида усташке болнице и покосили их митраљезом. Наредили су затим да се побијени покопају иако су неки давали знаке живота и молили да их не укопају живе – стоји у том свједочанству.
Логор Јасеновац, као систем логора, био је највећи концентрациони и логор смрти на простору Краљевине Југославије за вријеме Другог свјетском рата. Смрт се, од 1941. до 1945, појављивала у многобројним облицима. Усташе су биле немилосрдне – затворенике су клали посебно обликованим ножевима или су их убијале сјекирама, маљевима и чекићима, стрељани или вјешани по дрвећу или бандерама. Неки су живи спаљивани у усијаним пећима, кувани у казанима или дављени у реци Сави.
Људима су забадане игле у очи, живе их драли, одсијецали носеве, уши и језике, силовали и мучили на стотине других начина.
– Усташе су, просто речено – у концентрационим логорима у Јасеновцу и Старој Градишки превазишли све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе, по питању бруталности са којом су људи убијани – пише у једном од описа тог логора смрти чијим су ужасима били запањени чак и нацистички генерали.
Преживјели логораши покушали су 22. априла 1945. у очајничком јуришу на стражаре да се докопају слободе, али је у томе успјело само 169 од њих 1.073.
Ове године навршава се 81. година од пробоја посљедње групе јасеновачких логораша.
Уништавање доказа
У највећој „фабрици смрти“, формираној по визији једног од највећих ратних злочинаца тог доба Макса Лубурића који је био и први командант логора, усташе су убиле стотине хиљада махом Срба, Јевреја и Рома, пише Глас Српске.
Логор су уништиле усташе априла 1945. године да би сакриле своје злочине.
Спомен-подручје Доња Градина, на територији Српске, чува успомену на 700.000 жртава логора Јасеновац и највећег стратишта у Доњој Градини.
Према подацима Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача из 1945. године број жртава логора креће се око 500.000 до 600.000 са нагласком да се тачан број жртава никад неће моћи утврдити због тога што је многе жртве „прогутала“ Паћилијева пећ, многе је однела река Сава.
Истраживања вршена 60-их и 70-их година прошлог века дала су податке према којима је у систему логора Јасеновац убијено 700.000 људи, од тога 500.000 Срба, 33.000 Јевреја, 40.000 Рома, 127.000 антифашиста. Од тога је 20.000 било деце за које су били формирани и посебни логори.
