Tokom ovog meseca bila su tri značajna događaja koji će verovatno imati trajni uticaj.
Oni ilustruju kardinalnu činjenicu današnjih međunarodnih odnosa: autodestruktivnu nervozu kolektivnog Zapada predvođenog SAD.
Neposredno pre nego što je dočekao predsednika Vladimira Putina u Kini, Si Đinping je istakao, ne po prvi put, da je glavna karakteristika današnjeg sveta – haos.
On je ovom prilikom nagovestio kinesku nameru da se zajedno sa Rusijom suprotstavi tome, poručujući kako je plan da se izgradi nova bezbednosna arhitektura. Iako još uvek nema formalnog vojnog saveza između Kine i
Rusije, on de fakto postoji. Odnos donekle podseća na anglo-francusku Antantu Kordiale.
Potpisan u aprilu 1904. godine, taj sporazum je otvorio put dvema silama za uspostavljanje diplomatske saradnje protiv nemačkih pritisaka u deceniji koja je prethodila Velikom ratu. Iako sporazum nije bio formalni savez, neskrivena frankofilija kralja Edvarda Osmog igrala je ulogu u podsticanju bliskih odnosa na različitim frontovima. To je na kraju učinilo da Britanija ostane neutralna kada je Nemačka marširala protiv Francuske u avgustu 1914.
NATO I LGBT
Istog dana kada su predsednici Si i Putin razgovarali o zajedničkim naporima u razvoju nove globalne bezbednosne arhitekture, generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg izdao je saopštenje povodom obeležavanja „Međunarodnog dana borbe protiv homofobije, bifobije i transfobije“.
Projekat su 2005. godine pokrenuli Međunarodno udruženje lezbejki, gej, biseksualaca, trans i interseksualaca, Međunarodna komisija za ljudska prava homoseksualaca i lezbejki, Svetski kongres LGBT Jevreja i Koalicija afričkih lezbejki. Transfobija je dodata nazivu događaja 2009, a bifobija 2015, što je rezultovalo akronimom u njegovom sadašnjem obliku.
– NATO će se zalagati za prava ovih. Ove osobe zaslužuju poštovanje i dostojanstvo. Ponosan sam što sebe nazivam vašim saveznikom – poručio je Stoltenberg pohvaljujući napredak NATO-a u promovisanju različitosti.
Bilo bi interesantno saznati da li druga najmnogoljudnija članica NATO-a, Turska, koja takođe ima drugi najveći vojni establišment u Alijansi, podržava Stoltenbergovu izjavu i da li promoviše raznolikost i inkluziju kako je on definisao.
KALEDONIJA
Dok je Putin još bio u Kini, Francuska je napravila još jedan korak u zonu sumraka sadašnjeg propadanja Zapada. Pariz je optužio Azerbejdžan za podsticanje nasilnih protesta, koji su zahvatili njegovu pacifičku ostrvsku teritoriju Novu Kaledoniju.
Francuska je okupirala ostrva 1853. godine i sistematski ih naseljavala svojim naseljenicima koji su ubrzo nadmašili domorodačke Kanake. Protesti domorodaca, koji čine oko 40 odsto od oko 270.000 stanovnika ove male ostrvske zemlje, izbili su 14. maja nakon što je parlament izglasao da se francuskim naseljenicima koji žive u Novoj Kaledoniji 10 godina dozvoli da glasaju na lokalnim izborima.
Pet ljudi je poginulo, stotine je povređeno, a pričinjena je ogromna šteta. Francuska je 15. maja proglasila vanredno stanje. Vlasti u Parizu su odmah optužile Azerbejdžan za podsticanje nemira. Ministar unutrašnjih poslova Žerald Darmanin rekao je da se Azerbejdžan, uz Kinu i Rusiju, „meša” u Novoj Kaledoniji.
Optužba se čini bizarnom, jer Azerbejdžan ima minimalno prisustvo u Pacifiku. Ova država je udaljena oko 9.000 milja od Nove Kaledonije, koja se nalazi između Australije i Fidžija. Azerbejdžan je, istina, u prošlosti kritikovao „francuski kolonijalizam”, kao odgovor na podršku Francuske Jermenima u sporu oko Nagorno-Karabaha. U julu 2023.
Baku je bio domaćin konferencije aktivista za nezavisnost sa Martinika, Francuske Gvajane, Nove Kaledonije i Francuske Polinezije. Međutim, Francuska do sada nije pružila nikakve dokaze o navodnoj umešanosti Azerbejdžana, a kamoli Rusije ili Kine u ove događaje.
Da ne zaboravimo, francuski predsednik je tokom posete Africi u julu 2022. nazvao Rusiju jednom od poslednjih imperijalnih kolonijalnih sila. Za Makrona, Nova Kaledonija očigledno nije kolonija.
Događaji u ovoj omalenoj ostrvskoj državici, ali i bivšim zapadnim afričkim kolonijama Francuske kao što su Mali, Niger, Burkina Faso i Čad, koje su radikalno smanjile svoje veze sa bivšom metropolom, predvidljivi su rezultat šire geopolitičke fragmentacije. Njena dva aspekta su deglobalizacija i deamerikanizacija. Makrokategorije „Zapad i ostatak” ovde nisu korisne.
Evropljani su i dalje podeljeni među sobom, dok ostali dele samo nejasnu antikolonijalnu i antibelu srodnost negodovanja. Stari Evropljani, a posebno Francuska, dominirali su poslednjih pet vekova istorije. Sada strahuju za svoj položaj u svetu. Okriviti za to Azerbejdžan je patetično.
NERVOZA ZAPADA
Kako je to elegantno nedavno sažeo urednik italijanskog geopolitičkog časopisa „Limes”, američki narativi su van vremena i neusklađeni, depresivni na akademsko-elitističkom nivou, obeleženi nervozom sopstvenih univerzalno shvaćenih kanona.
– Ne usuđujem se da zamislim šta će biti sa ovom antiistorijom, kada kampanja protiv klasičnih studija koja besni po kampusima urodi nepovratnim plodovima. Ono što je ovde u pitanju je meka moć, efikasno oružje koje tera druge, uključujući neprijatelje, da vas smatraju vrednim imitacije. Potrošena je snaga koja je decenijama posle Drugog svetskog rata magnetizovala narode svih geografskih širina. Maštoviti vektor američkog sna ne funkcioniše ni kod kuće, a kamoli u inostranstvu. Filmska i muzička pedagogija pedesetih godina prošlog veka, magične decenije u američkom istorijskom pamćenju, materijal je filmskih klubova. Njegovi trenutni surogati su, u najboljem slučaju, diverzije – poručio je u ovom časopisu.
Na kraju, prema „Limesu”, masovna kultura, koju je internet učinio neposrednom i prodornom, doprinosi stvaranju sfera uticaja u postameričkom svetu u začeću.
Na narativnom planu, SAD su već izgubile, kao i većina evropskih satelita. Stalna dezintegracija demosa je neizbežna – ako ne poštujete sebe, ne možete nametati ni poštovanje.
