Синдром хроничног умора је комплексно, дуготрајно стање које карактерише тежак, исцрпљујући умор који траје најмање шест месеци и не пролази ни након одмора. Узрок болести још није потпуно разјашњен. Од обичног умора се разликује јер је знатно интензивнији и онемогућава нормално функционисање, погоршава се након минималног напора и кључни је симптом такозване когнитивне сметње („мождана магла”). Јављају се и поремећај сна, вртоглавице, болови у мишићима и зглобовима и нису последица неке друге болести.
Како истиче професор др Бранислав Миловановић, шеф Неурокардиолошке лабораторије Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње” и председник Секције за аутономни нервни систем Српског лекарског друштва, обичан умор се поправља након спавања, одмора, исхране или уклањања стреса, а синдром хроничног умора не.
– У САД најчешће коришћени дијагностички критеријуми за ову дијагнозу су они које је 2015. године утврдио Институт за медицину, сада познат као Национална академија медицине. Дијагноза се поставља искључиво клинички, јер не постоји један специфичан лабораторијски тест. Процес обухвата детаљан разговор и опис симптома, искључење других узрока умора путем тестова где спадају анализе крвне слике, гвожђа, витамина Бе12, штитне жлезде, глукозе, електролита, ензима јетре, бубрега, ЦРП/СЕ, витамина, инфекција…
Нажалост, не постоји лек који може да излечи овај проблем, али се симптоми могу значајно ублажити адекватном терапијом. Важно је и лечење придружених симптома као што су поремећај сна (ниска доза мелатонина, хигијена спавања), болови (аналгетици и физикална терапија), ортостатске сметње (повећање уноса течности, лекови).
Врло је важна прилагођена физикална активност, али не форсирана.
Психолошка подршка је такође битна и помаже у управљању стресом и прилагођавању болести, али не лечи узрок. Врло је битно лечење придружених стања као што су хипотиреоза, ПОТС, депресија, недостатак витамина… – истиче др Миловановић.
Некада се дешава да људи који после прележаног ковида имају такозвани постковид синдром и уједно синдром хроничног умора. Светска здравствена организација сматра да је дуготрајни ковид хронично стање повезано са инфекцијом које се јавља након заражавања короном и присутно је најмање три месеца као континуирано, рецидивирајуће или прогресивно болесно стање које погађа један или више органских система.
– У оквиру других стања умор сличан синдрому хроничног умора јавља се после мононуклеозе, а до 10 одсто оболелих развије дуготрајне симптоме након тешких бактеријских и вирусних инфекција. Дешава се и код аутоимуних болести и фибромиалгије. Ниједан суплемент није чудотворан, али неки могу помоћи ако постоји дефицит. С обзиром на одсуство правих лекова клиничка нега подразумева лечење симптома и вођење самосталног лечења пацијента. Циљ је смањење симптома и побољшање квалитета живота на основу сарадње и терапијског односа. Потенцијал за побољшање стања, који се креће од скромног до значајног, треба јасно саопштити пацијенту. Признавање да је пацијентова болест стварна олакшаће терапеутски савез и развој ефикасног плана лечења. Лекар може уверити пацијента да нормални налази дијагностичких тестова не негирају стварност болести. Када се дијагноза постави, системски преглед ће открити најпроблематичније симптоме и бриге пацијента. То може укључивати исцрпљујући умор и ограничења активности, поремећај сна, бол, когнитивне проблеме, емоционални стрес, гастроинтестиналне, уролошке или гинеколошке симптоме. Важно је да суплементи помажу само као подршка, не решавају основни механизам – сматра др Миловановић.
Синдром хроничног умора често почиње изненада, што пацијенти пореде као да су добили „удар грипа”, али понекад је почетак постепен и појављује се током неколико месеци или година. Пацијенти могу да се осећају веома болесно на почетку, али се дијагноза често одлаже јер се по дефиницији она не може поставити док не прође шест месеци. Привремена дијагноза се често може поставити раније.
– Тежина њихове болести варира између екстрема код неких пацијената који су везани за кућу и других који су у могућности да иду на посао. Пацијентима је често потребан додатни одмор. Ремисије и рецидиви су чести. Рецидив је често узрокован прекомерним напором или заразном болешћу. Неки пацијенти полако улазе у погоршавајуће стање са најтежим обликом када су везани за кревет месецима или чак годину дана или више. Стопе опоравка су неизвесне и варирају од пет до 30 одсто у првих пет година. Након пет година опоравак је мање вероватан – каже др Миловановић.
Институт за кардиоваскуларне болести „Дедиње” организовао је недавно Трећи међународни симпозијум под називом „Хронични синдром умора, дуготрајни ковид и постинфективни синдроми”, на којем су присуствовали многобројни лекари из ове области, како из Србије, тако и из других земаља света.
Овај скуп је од посебног значаја, каже наш саговорник, јер га је организовао Институт „Дедиње” уз учешће Европске МЕ алијансе (ЕМЕА), Удружења за неурокардиологију Србије и Секције за Аутономни нервни систем СЛД-а и других релевантних асоцијација.
– Фокус симпозијума био је на комплексним хроничним стањима као што су мијалгични енцефаломијелитис/хронични синдром умора (МЕ/ЦФС) – мултисистемски поремећај који погађа милионе људи широм света, а чије су дијагностичке смернице и даље неадекватне.
Посебна пажња посвећена је и феномену „дугог ковида”, имајући у виду да и до 30 одсто пацијената наставља да осећа симптоме и шест месеци након акутне инфекције вирусом САРС-ЦоВ-2. Догађај је окупио европске стручњаке, истраживаче и представнике удружења пацијената, који су покушали да одговоре на кључно научно питање – да ли је реч о једном или о два различита синдрома, с обзиром на готово идентичну симптоматологију – рекао је др Миловановић.
