Кад су Турци покорили средњовековну Босну, све дотадашње државне културне, економске и друге тековине нашег народа за многе векове су гурнуте у мрак ропства. Обесправљеној хришћанској раји је остало само да усменим предањем и народном епиком чува сећање на своје краљеве и цареве из времена успона и угледа српских држава.
Та славна прошлост и свест о свом духовном бићу је била дубоко урезана у колективно памћење нашег народа, што га је, уз православну веру, и очувало да потпуно не изгуби своје национално биће.
У дугом периоду ропства црква му је била једино прибежиште од које је правио бедем своје одбране, мада је и она у потпуности делила судбину народа и једва битисала, потпуно разбијена и осиромашена, угрожавана на све могуће начине. Међутим, у њој се ипак, мада тешком муком, очувало српско слово, један мали пламичак писмености и културе, који је чекао време да се развије у прави огањ из којег ће као феникс поново устати препорођени просвећени дух народни.
Ипак, ваљало је развејати тешки мрак који се таложио вековима, током којих није било никакве наде, ни шансе да се ради на ослобађању и обнови самосталног државног живота. Једино што се могло био је рад на одржавању вере и националне свести кроз цркве, манастире и српске школе. То су била главна жаришта националног окупљања и духовног живота, док време не донесе погодан тренутак за остварење велике жуђене идеје националног ослобођења и уједињења.
Османлије су само код муслиманског становништва у Босни и Херцеговини материјално и на друге начине подржавале верске школе (мектеби и руждије). Обесправљени хришћани нису ни очекивали било какву помоћ са те стране и били су срећни ако имају макар какву слободу рада у области просвете. Код нашег народа тај задатак су вршиле црквене општине у складу са својим материјалним могућностима, јер су оне биле и једини вид народног окупљања и било каквог колективног деловања.
Вера и самопоуздање
Влада у Стамболу је тек 30. септембра 1869. године донела први општи школски закон. Али, када је у питању његова спровођење у Босни, таман к’о да није ни донесен, јер вилајетска влада, на срећу, није никад ни помишљала да испуни све његове одредбе. Закон је прописивао да се отворе мектеби и руждије и за хришћанску децу „раја сибијан“ и то са наставом на турском језику. Власт ни технички није била кадра да то спроведе, јер за ту наставу не би имала квалификованих учитеља „муалеми даскалосе“. Осим тога, чак ни по цену казни, Срби не би своју децу давали у те школе. Из тог разлога су, мада нерадо, Турци толерисали постојање хришћанских школа, пише Глас Српске.
Црква је уз доста напора бдела над својом паством, водећи рачуна о њеним духовним и просветним потребама, да народ не би потпуно морално клонуо и подлегао. Изложен самовољи турских властодржаца и такав „тихи“ културно-просветни рад православних Срба наилазио је на многе тешкоће. Међутим, упркос томе, што због устанака у Србији, што због утицаја великих сила, народна вера и самопоуздање су већ од почетка 19. века све више расли и тај дух се више није могао сломити.
Црквено општински и школски одбори се формирају од свештенства и угледних национално свесних родољуба. То су били углавном трговци и занатлије, који су схватали важност народног просвећивања и били спремни да својим знањем, везама и новцем обезбеде подмиривање материјалних и других потреба цркве и школе. Тако се током 19. века формирао приличан број српских школа, мада су неке због материјалних тешкоћа и помањкања ваљаног наставног кадра радиле неуредно и са прекидима, док је у најсиромашнијим срединама тај рад скоро потпуно изостао.
Када је у питању Бањалука, већ 1831. имамо писане трагове у вези са отварањем српске основне школе, чији се рад 1835. потврђује ферманом из Стамбола. Зна се и да је двадесет година касније наставу у њој држао Михајло Ћурковић, родом из Угарске, по прилици из Славоније или данашње Војводине. Године 1864. црквени анали наводе Ксенофона Зиту и Стева Вукића као учитеље бањалучке мушке основне школе, коју су похађала 143 ученика.
Истовремено је постојала и женска основна школа, за коју се број ученица не може тачно утврдити. Школе су све до те године биле смештене у великој згради Црквене општине, код старе цркве зване Ћелија, а тада су пресељене у кућу Тома Радуловића, која је купљена за 800 царских дуката од трговца Опујића из Трста, јер је њему допала у власништво. Ту ће радити и ускоро основана Богословија, све до 1871. године када је за њу саграђена нова школска зграда, повећи објекат дуг 30, а широк 15 метара са четрнаест великих соба у приземљу и спрату. Под истим кровом поново ће заједно са Богословијом егзистирати мушка и женска Српска основна школа.
Велики догађај у области просвете, не само за Бањалуку већ и за целу Босну, јесте оснивање Богословије 1866. године. Српски народни прваци из Бањалуке су 1863. у Београду тражили подршку и прилог за градњу велике цркве, јер су се те године почели градити велелепни саборни храмови у Сарајеву и Мостару. Велики прегалац за ослобођење свег српства испод турског јарма, митрополит београдски Михаило, им рече да се засад оставе градње цркве, јер је прече да оснују богословију, која би спремала свештенике и учитеље као националне раднике.
Они би просвећивали и дизали дух народни, јачајући му веру и наду у коначно ослобођење од Турака, јер долази велико време које ће донети озбиљне промене. Крајишници прихватише мудри предлог овог просветитеља, магистра Кијевске духовне академије, који им обећа послати и доброг наставника, њиховог земљака, мислећи на младог учитеља Василија Пелагића. У складу са својим националним програмом ту идеју у потпуности подржаше кнез Михаило и Гарашанин, обећавши редовну годишњу помоћ од 150 дуката.
И тако, благословом митрополита дабробосанског Игљатија, 1. октобра 1866. Богословија поче са радом, на челу са Васом Пелагићем, уз петочлани управни одбор. Поред Пелагића, наставу су од почетка држали Петар Митровић, Димитрије Ристић, Ђорђе Лазаревић и Стеван Вулетић, а током њеног рада богослове је подучавало укупно тринаест наставника. После трогодишње наставе од укупно уписаних 219 ђака у току тих девет година рада њих 67 је са успехом завршило школу. Од огромног значаја за културно-просветни рад било је и оснивање Српске читаонице у Бањалуци 1868. године. Пелагићеву идеју подржаше имућнији Бањалучани, а за набавку књига највише се старао митрополит београдски Михаило.
Црквено школски одбори су неко време самостално одлучивали о избору учитеља, школском програму, те одабиру и набавци уџбеника. Уз то су радили на патриотском повезивању са важним српским духовним и политичким центрима. Турци временом препознаше њихов национални рад на буђењу слободарске свести код народа, нишанећи црквене општине, а посебно школоване Србе, као главне носиоце очекујуће побуне против њихове ригидне управе. На разне начине су гледали да просветни рад омету и коначно му стану у крај. Један турски чиновник ће тада „мудро“ закључити: „Ако већ морамо нешто допустити раји, пустимо их нек’ граде цркве, а ускратимо дозволе за подизање школа, јер оне су за нас највећа опасност“.
Османлије су осећале да њихова држава броји своје последње године на овим просторима, јер у раји клија свеопшти устанак, а и велике силе желе коначно да ставе тачку на тзв. „источно питање“ и себи приграбе што већи комад Балкана. Зато су Турци покушавали на све начине да још за неко време продуже трајање своје власти. Док су неки фанатизовани чиновници тај циљ мислили постићи оштром репресијом, други су сматрали да ће тиме само убрзати побуну раје и гледали да још док могу извуку коју више кесу дуката. Тако је османска управа постајала све неуређенија и у раји омраженија.
Оштрији курс према српским школама наговестило је хапшење управника Бањалучке богословије Васа Пелагића у фебруару 1869. и његов прогон (сургун) у Малу Азију. Руку на срце, и сам је у томе прилично помогао Турцима својим одвећ бунтовним, необузданим и непомирљивим ставом према властима, па скоро да није оставио простор за мито и неку нагодбу са управитељом бањалучког санџака, мутесарифом Али Риза-пашом, а ни после са босанским валијом, Осман-пашом. То наравно није прошло без последица на даљи рад Богословије.
Али, кад на столицу валије (везира) Босанског пашалука у новембру 1872. дође по злу упамћени Мустафа Асим-паша, српским школама се није добро писало. Он после неколико месеци, наводно због политичког деловања, распусти црквено-општински и школски одбор у Бањалуци и затвори Српску основну школу и Богословију.
На захтев аустријског генералног конзула у Сарајеву Светозара Теодоровића, вице-конзул из Бањалуке, капетан Станислав Драганчић, током марта и априла 1874. је слао опширне извештаје о стању Православне општине и српских школа у Бањалуци, о чему ће Теодоровић исцрпно обавештавати владу у Бечу, почев од 8. марта 1874. па надаље.
Из тих њихових извештаја издвајамо најважније чињенице. Ту се каже да је Мустафа Асим-паша 1873. године донео поменуту уредбу као јасан знак да власти желе на сваки начин имати пуну контролу у пословима црквених општина и српских школа. Наводи се да је распуштени Црквено-општински одбор одмах у новембру те 1873. године поднео молбу валији Асим-паши у Сарајево да се дозволи поновно отварање основне школе и Богословије, али је он тај захтев проследио на решавање представнику војне управе у Бањалуци Мурат-бегу, који се наравно прогласио ненадлежним. После једва годину дана службе, Асим-паша је због притужби о тешким зулумима над крајишким Србима, смењен као и бањалучки мутесариф Ћамил-бег. Међутим, ни нови везир Мехмед Акиф-паша није укинуо спорну уредбу. Напротив, она је у јануару 1874. строгим наређењем потврђена уз потпуно одбацивање српске молбе.
Рушвет и пешкеши
Уредба је публикована као Упутство у владином листу „Босна“ 9. и 16. фебруара те године. По том Упутству, сва школска питања потпадају под надзор власти. Формирање „комитета“ под именом црквено-школских одбора, који под видом просветних циљева разрезом купе доста новца, је незаконито и црквене општине се морају укинути. Наставе ли са тим радом починиоци ће бити строго кажњени. Ти послови од сада припадају „ихтијар меџлису“, који ће се изабрати у већини села и вароши босанског вилајета. Они ће формирати школске комисије да у име царске владе управљају школама, како исламским, тако и хришћанским.
Тако је формирана централна школска комисија од 12 лица у Сарајеву, као и комисије у сваком санџаку (области) од шест до десет лица, а по потреби ће се формирати и подручне комисије од по четири лица у удаљеним местима. Те комисије ће одлучивати о свим школским питањима, постављати учитеље који морају бити турски поданици, а плате ће им се купити прирезима. Комисије ће одређивати и по којим уџбеницима ће се радити, а похађање школе неће бити обавезно за децу која станују више од пола сата хода од школе.
У извештајима се наводи да је после ових мера власти, нагло прекинут дотадашњи полет у развоју просвете у Бањалуци, те да се све до доласка новог мутесарифа Рајиф-ефендије није поново могла успоставити настава. У тој ситуацији забране рада црквено-школских одбора, Црква је одредила писара Гаја Јунгића да настави административне послове и да управља убирањем црквених прихода, који су по његовом исказу износили годишње око 1200 форинти. Јунгић се и даље о свим пословима дискретно договарао са најистакнутијим члановима бившег одбора. Он се бринуо и о редовној расподели помоћи за већ познате сироте породице.
На основу поменуте наредбе формирана је школска комисија за Бањалучки санџак у коју су ушли: председник мутесариф Раиф-ефендија, Шеих Неџиб-ефендија, Али-ефенди Исмаил Кадић, Хафиз-ефенди Крајишник, хоџа Абдулах, управитељ Медресе, затим од православних Јово Пиштељић, Ђорђо Зита и Ристо Спаић и католици Филип Филиповић и Симо Кујунџија. Мутесариф је строго управљао радом комисије, не дозвољавајући хришћанима да се пуно мешају у одлуке. Одмах су позвани учитељи бањалучких школа, да би им се строго наредило шта, кад и како ће предавати. Неки учитељи су као неподобни разрешени службе у Богословији, која се у извештајима помиње као троразредна Теолошко-учитељска школа или гимназија.
У четвороразредној основној школи настава је постепено обновљена враћањем учитеља који су претходне године, када су школе затворене, били буквално разјурени. Сада су наставу држали петорица учитеља и то у Богословији Стево Вулетић, Симо Поповић и Ђуро Радуловић, а у Основној школи Станоја Лакић и Вид Ковачевић. Даље стоји да се у Богословији у трећем разреду предаје: догматика пастирска, општа историја, канони црквено-словеначки, физика, аритметика, српски језик и општа историја, а у првом разреду: историја, географију, катехизам, српски језик и аритметика, док се у основној школи предаје: писање, читање, рачунање, географију и веронаука. Немачки језик се није предавао због помањкања наставника.
Школе раде пре подне од 8 до 12 сати, а после подне обучавају у црквеном појању. Сви ђаци су недељом и празником са својим учитељима уредно ишли на богослужења, те се причешћивали током поста. Богословију је тада похађало око 50, а основну школу 90 ученика. У училима и уџбеницима се оскудева, јер од оног што беше лани заплењено, само је мали број враћен, па већину предмета диктирају учитељи. Иста је судбина задесила и списе Црквене општине, који су враћени некомплетни у највећем нереду. Јунгић, Милетић и Пиштељић морали су све наново да испишу и сређују. Приходи Општине драстично су умањени због строге забране прикупљања прилога за школе. До тада је свака српска кућа давала по 3 гроша, што је годишње износило 1500 форинти, тако да најсиромашнији ученици нису били обавезни плаћати школарину, а и књиге су добијали бесплатно. Сада школе једва животаре и то од нешто раније уштеђеног новца. Неки наставници су хтели напустити службу због неплаћања.
На срећу ово тешко стање није дуго потрајало, јер је поменута уредба била неспроводљива. Није се свуда могло наћи довољно писмених људи за школске комисије, а камо ли довољно квалификованих учитеља, турских поданика. Тако уредба на срећу остаде мртво слово на папиру. Томе је увелико допринела и траљава корумпирана турска управа у Босни, па су Срби уз уобичајени рушвет (мито) и пешкеше (поклоне) поново успоставили мање-више старо стање. Али ускоро наступише бурни догађаји, кад 1875. плану велики устанак Срба у Босни и Херцеговини, чијим ће окончањем на ове просторе доћи нова туђинска власт. Према подацима окупационе управе, Аустрија је 1878. у Босни и Херцеговини затекла 56 српских основних школа са 75 наставника и 3523 ученика. Црно-жута монархија ће са собом донети један много перфиднији и тиме опаснији начин гушења духовног и културно-просветног живота српског народа. Вук Караџић ће зато рећи: „Боље ти је да те ћера Турчин сабљом, него Швабо пером!
Прогон
Прогон хришћана у Крајини је кулминирао почетком осамсто седамдесетих, за управе Асим-паше над Босном. Срби су од тешког зулума масовно бежали преко Саве у Аустрију. Глас Црногорца јула 1873. пише: „Оваквијех мука и гоњења једва да је Босна запамтила.“ Аустријски конзул Драганчић о свему исцрпно обавештава Беч, називајући турску управу „бандом разбојника“, док је енглески конзул Холмс писао да је Асим-паша душа од човека и да га лажно оптужују. Међутим, велике притужбе на њега су стизале и до Стамбола, па најпосле, на енергично тражење Беча, он би и смењен.
Турци су за то кривили и Драганчића, јер наводно шурује са српским вођама. Министар Андраши је тражио извињење због тих оптужби, али је ипак Драганчића повукао у Беч. Контра конзула су били и неки Срби тврдећи да је наклоњен Турцима и да је кумовао прогону Пелагића, којег није подносио. Истини за вољу, ту му није требало труда, јер је Пелагић својим оштрим пркосом и сам ревносно гурао главу у раље звери. Близу је истине да Драганчић није симпатисао ни Србе, ни Турке, а биће ове друге доста мање.
