Човек не може да зна време у коме ће се родити и у коме ће живети. То не зависи од њега. Али од њега зависи како ће он поступати у датом времену – да ли као човек или као нечовек. Ово су речи блаженопочившег патријарха српског, господина Павла, који је преминуо 15. новембра 2009. године. На данашњи дан, овај свети архијереј Српске цркве сахрањен је у Београду, а његова сахрана била је најбоља потврда љубави народа којем је био духовни пастир.
Више од пола милиона људи слило се из свих српских крајева тада у Београд. Желели су да одају почаст великом патријарху и да се поклоне, према мишљењу многих, светитељу. Никада више људи није било на улицама Београда, а да је владала већа тишина. Мир који одзвања, тишина која шапуће, осликавала је оно баш какав је био и сам патријарх Павле. Те стотине хиљада душа биле су најбољи портрет и потврда његове светости.
Сахрањен је уз највише верске и државне почасти. Погребна поворка са отвореним ковчегом прошла је централним градским улицама на путу Храма Светог Саве. Ту је одржано опело, а патријарх је сахрањен у манастиру Раковица, без присуства камера и телевизијског преноса. У Раковици, помен су служили васељенски патријарх Вартоломеј и митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Током сахране двориште је било пуно грађана, а испред манастира је било неколико хиљада људи који нису могли да уђу у двориште, али су дочекали долазак ковчега са телом патријарха Павла.
А није верни народ долазио да се поклони над одром само на дан сахране. Тело патријарха било је у Саборној цркви, а током три дана на поклоњење су дошле десетине хиљада верника.
Митрополит црногорско – приморски Амфилохије поручио је да је патријарх Павле, „свети старац“, пробудио скривену доброту, човекољубље, богољубље и братољубље у људима који су га на одру препознали као свог најрођенијег.
