Мислим да је у неку руку све ово око “бриселско-лондонско-републиканског саботирања пресветог Трампа миротворца” већ виђено, можда у нешто другачијем формату додуше – мир који само што није појављује се као мотив већ ко зна који пут ове године, обично онда када видимо фронт пред колапсом на стратешки значајним тачкама.
Што се тиче позиције актера, мислим да бисмо ситуацију могли сагледати овако некако — уколико је Вашингтон заиста заинтересован за окончање сукоба, мислим да то може бити само зато што је процењено да Европа не може истовремено и спонзорисати кијевски режим, и радити на сопственим припремама за будући рат са Русијом.
Таква ситуација била би катастрофална по стратегију Вашингтона – уколико се Американци преусмере на Кину, а Европа није у стању да настави да одржава сукоб на нивоу на ком ће Русија трпети континуиране губитке, онда када тренутак глобалног сукоба дође, Европа ће бити већ толико ослабљена, да неће бити изгледа да нанесе икакву стварну штету Русији. То би оставило САД пред врло непријатним избором – да ли ући у рат на два фронта што америчка стратегија види као пут у пораз, или се помирити са тим да ће Русија остати друга светска сила.
Могуће импликације таквог сценарија
Но, у тој ситуацији, Вашингтон се може суочити и са катастрофалнијим исходом — уколико Европа буде исцрпљена (неефикасним) спонзорисањем Кијева, онда Москва може одлучити да директно подржи Пекинг. У том случају читав колективни Запад практично се налази на губитничкој страни.
За Европу, с друге стране, губитак америчке подршке без Украјине као адута за какав-такав наставак ангажмана значи остајање један на један са антагонизованом Русијом што нико, наравно, не жели.
Најзад, и најбитније, позиција Москве остаје иста — преговарамо, али без замрзавања линије фронта, без гестова добре воље, без новог Минска. А, оваква позиција на првом месту резултат је позитивног развоја ситуације у зони СВО.
Све ово, рекао бих, могло би се разматрати под претпоставком да је Вашингтон заиста вољан да исфорсира мир. Но измене плана и претерани публицитет читаве ситуације наводе на мисао да то није нужно случај и да још једном видимо само куповину времена и тестирање руске позиције са циљем проналаска неког минимума уступака који би и Кијеву и Западу омогућио преко потребни стратешки предах.
За Компасинфо Радомир Јеринић, политиколог
