На данашњи дан 1922. године рођен је Рајко Митић, легендарни фудбалер Црвене звезде, по којем носи име највећи стадион у Србији.
Прва звезда београдских црвено-белих и први капитен клуба из Љутице Богдана, рођен је у селу Дол, недалеко од Беле Паланке.
Село у којем је рођен уништила је поплава, а породица се, када је Рајко имао две године, преселила за Београд.
Његов отац је добио посао у железници, па се породица уселила у дотрајали вагон на Кошутњаку.
Рајкова мајка, Софија, желела је да јој син буде лекар, због чега није желела да он иде на фудбал, па му је, док је он спавао, исекла лопту на комадиће.
Прве фудбалске кораке је направио у Кошутњаку, одакле је прешао у БСК, за браон одело и 1.000 динара.
На дебију за БСК је постигао пет голова, а након Другог светског рата (крајем 1944. године Митић је био у инжињеријској бригади НОВЈ) прелази у новооформљени београдски клуб – Црвену звезду.
Џентлмен у копачкама, који је пуних 13 година предводио Црвену звезду као капитен, био је један од омиљених играча у читавој фудбалској јавности.
Није био дриблер, није био играч потеза, али је постао симбол најтрофејнијег српског клуба.
„Ја нисам био солиста, своју игру сам подредио колективу. Трудио сам се да играм најједноставније и да се уклопим у колектив. Можда је због тога моја улога, донекле била невидљива код публике. Нисам био упадљив својом простом игром. Али, публика је то прихватила врло позитивно и није очекивала жонглерство и индивидуалне потезе, већ у целини игру која је подређена колективу“, говорио је Митић.
Од дебија за Звезду, 1945. године, па до краја каријере 1958. године, Митић је одиграо 572 званичне утакмице, на којима је постигао 262 гола.
Као капитен, пет пута је освојио титулу шампиона, а четири пута је подигао трофеј националног купа.
За репрезентацију Југославије дебитовао је 1946. године, на првом мечу који је Југославија играла након рата – против Чехословачке у Прагу.
Митић је постигао један гол у победи (2:0), а до краја каријере је одиграо 59 утакмица за репрезентацију, а постигао је 32 гола.
Југославију је представљао два пута на Олимпијским играма – 1948. године у Лондону, и четири године касније у Хелсинкују. На оба турнира Југославија је освојила сребро.
Два пута је играо на Светском првенству – 1950. године у Бразилу, и четири године касније у Швајцарској.
У Бразилу је био изабран у најбољи тим турнира, на месту десне полутке.
По окончању каријере, Митић се налазио на челу стручног штаба Црвене звезде, а потом је три године био савезни капитен-селектор Фудбалског савеза Југославије.
Највећи селекторски успех остварио је 1968. године у Италији на Европском првенству кад је тим предвођен Драганом Џајићем био вицешампион.
Легенда Звезде у дресу Партизана
Митић је месец дана провео у дресу Партизана, 1946. године.
Партизан је представљао нову Југославију у Совјетском савезу, а Митић је ишао са црно-белима као појачање.
Партизан је одиграо четири меча – два у Москви, по један у Лењинграду и Тбилисију.
Два меча је изгубио, два победио, а Митић је говорио да је та турнеја била незаборавна.
Спортсмен и џентлмен у копачкама
Митић је два пута био у центру дешавања, у догађајима који су, у то време, поделили јавност.
Митић је из игре искључио свог најбољег пријатеља – Бранка Станковића, због недоличног понашања. Због тога се чак и у клубу повела дискусија да ли капитен тима има право на такав потез.
Други пут – у априлу 1958. године, на мечу у Сплиту. Звезда је играла против Сплита, а у 72. минуту меча Бора Костић је погођен каменом са трибина.
Митић је повукао екипу са терена, а дисциплинска комисија је казнила све играче Звезде (осим Беаре и Костића) са по месец дана неиграња.
Биста пред стадионом „Рајко Митић“
Митић је преминуо у Београду 2008, у 86. години живота.
Од децембра 2014. године, а на предлог навијача, највећи српски стадион носи име по овом џентлмену у копачкама, који је био омиљен у комплетној фудбалској јавности. Три године касније, испред стадиона постављена је и биста прве Звездине звезде, чија је скромност и једноставност потпуно несхватљива у данашње време.
„Најдражи гол који сам постигао је онај који сам дао Енглезима. Али, дала би га и баба. Био сам сам и нико ме није ометао. Али тај гол је важан, јер смо њим победили Енглезе“.
