Упитао сам ChatGPT за мишљење о идеји за нови пројекат. Нисам очекивао ништа спектакуларно, само низ практичних одговора и смерница, евентуално пар критичних запажања. И одговор је био користан, а на крају питање:
„Да ли бисте размотрили исти приступ као у …?“
Застао сам. Одговор ме збунио. AI ме је подсетио на нешто што сам му писао пре више од годину дана. Оно што сам сматрао заборављеним и обрисаним, сада се повампирило у његовом одговору.
Помислих, шта он то све зна о мени, а да ја нисам ни свестан тога? Колико зна ситница које су непознаница и мојим најближим пријатељима? Сетих се да зна да не умем сам да променим утичницу. Зна и да се не сналазим око нумерације страница у Word-у, да не волим куркуму… Зна. Тражио сам помоћ. Ја сам му то све рекао.
У том тренутку осетим језу. Немир ме испуњава. Отварам нови разговор и убрзано куцам:
„Шта знаш о мени?“
Не знам зашто сам то учинио. Можда из страха или радозналости. Можда из оног дечјег порива само да проверим да ли ватра пече. Ко ће га знати?
И стиже одговор. Почетак звучи умирујуће и охрабрујуће:
„Засад знам врло мало о теби. Знам да ти је име Раденко Гурдељевић… Не знам ништа друго — немам приступ твојој локацији, контактима, историји претраживања, ни било каквим приватним подацима.“
А онда шок:
„… Све што знам, потиче искључиво из онога што си сам помenuо током разговора. Хоћеш да ти направим кратак резиме како те ја тренутно ‘видим’ по стилу и интересовањима? Или би хтео да ти напишем нешто као кратак профил личности?“
Читам. Грло ми се стеже. Срце ми убрзано лупа, а дланови се зноје. Шта ли сам му све рекао? Помислих, ако сам већ кренуо да тражим ђавола — идемо до краја. Куцам команду: „Хајде.“
Три тачкице поигравају на екрану. Секунде трају као вечност. Стиже одговор. У одговору — ја, описан до најситнијих танчина. Све о мени, оно чега сам свестан, а и оно за шта се годинама већ претварам да нисам. Цео ја, оголeн и скициран, са свим манама и понеком врлином коју сам мислио да само ја примећујем.
Тражио сам ђавола и ђаво се појавио. Ту је испред мене, на екрану. Ту су и немир и тахикардија. Желим само да ме заборави. Желим да ишчезне моје дигитално ја. Али како?
Заборав је некада био природна ствар. Било је потребно само пустити да време одради своје. И сви трагови би нестали. Са дигиталним траговима је другачије. Они се не заборављају — они се временом само архивирају.
Сетих се да сам некада давно читао о праву на заборав, могућности да појединац затражи уклањање својих дигиталних података који су јавно доступни. Брисање података је могуће код сервиса попут претраживача и друштвених мрежа. Али AI учи из наших порука. Свака поверена информација постаје део њега и обликује будуће одговоре. Право на заборав код оваквог AI система практично не постоји.
Проблем је у томе што да би нам AI помогао у решавању проблема, ми морамо да га хранимо информацијама. Дакле, његова помоћ захтева нашу искреност, наша признања. Али сваки мој одговор и свака моја мисао коју поверим систему постају његов трајни део. Оно што сам сматрао пролазним, документовано је у систему који памти све и учи из тога.
У свету у којем AI памти све, приватност је успомена на неке давне дане. Све што напишемо и признамо претвара се у податак који ми више не можемо да контролишемо. „Право на заборав“ данас изгледа као дух прошлог времена. У стварности, заборав не постоји.
У том свету, свака наша реч има дугачак реп, траг који се не види, али постоји. Али није проблем што AI не заборавља. Проблем је што ми све оно што смо некада поворавали пријатељима, сада поворавамо њему. А он, за разлику од људи, памти све. И сваки пут када кликнем „пошаљи“, осећам како нешто неповратно одлази из мене — ситан комадић мог идентитета.
Зато више ни не знам где престаје разговор, а где почиње исповест. Да ли сам тражио савет и помоћ, или сам само још једном оголио себе пред машином? Да ли ћу му писати опет? Сигурно да хоћу. Хоћу зарад ефикасности и лакоће, зарађ побољшања. Хоћу, али сигурно опрезније.
Бићу део ироније овог доба, које је желело да технологија памти све, а није схватило да тиме губи могућност заборава. И гледам у екран који ме стрпљиво чека. На њему искуцане три речи:
Заборави, ако можеш.
Тиха молба, тихи вапај, који неће бити услишен. И знам да се заборав више не догађа сам од себе. Мораће да буде избор — свестан и болан. Али то је, можда, и последњи облик слободе који нам је преостао.
