I treba čeličiti dete, takođe ga treba učiti da radi. I da trpi bol, i da poštuje bližnje. Zato što imitirajući raj za decu nemamo pravi Raj. Život je i dalje oštećen i otrovan grehom, bolom i smrću
Deca ne žele da odrastu. Nedavno sam došao do ovog zapanjujućeg otkrića. Do sada sam bio uveren u to da svaki dečarac u odgovor na pitanje odraslog: „Šta ćeš biti kad odrasteš?“ ponosno odgovara: „Kosmonaut!“ ili: „Alpinista!“, ili neko drugi iz junačkog dela čovečanstva. Nije slučajno što devojčice kad mama nije kod kuće obuvaju njene cipele i tako hodaju i smešno mažu svoja dečja lica šminkom. Nije slučajno ni što momci žure da obriju svoje prve paperjaste brkove kako bi se oni što pre pretvorili u prave. Deca žele da budu odrasla. I čak kad su nesrećni dečaci 1990-ih godina hteli da budu ili „poslanici“ ili „mangupi“, a devojčice njihove „saputnice“ iz poslovne pratnje (zahvaljujući televizoru i opštoj atmosferi u zemlji) svejedno su se u tome ugledali na odrasle i hteli da izađu iz detinjstva. Međutim, došlo je vreme kad na pitanje: „Šta želiš da budeš kad odrasteš?“ čovek u odgovoru može da čuje: „Pa ne želim da odrastem.“
Ova rečenica ne znači da mali čovek ne zna da će odrasti. Zna. Naša deca su pametna. To takođe ne znači da će se čovek koji odraste odreći zadovoljstava odraslog čoveka. Ali to znači da savremeno dete koje sve odlično razume svesno ne želi da uđe u zonu lične odgovornosti i da napusti zonu komfora u kojoj sve i svi rade za njega.
Naša civilizacija je civilizacija ritualnog plesa oko malog deteta koje stoji na tabureu. Dečji luna-parkovi, dečji televizijski kanali, namenski supermarketi puni i prepuni dečje kozmetike, igračaka i odeće… Izgleda da se čitav svet odraslih ljudi dogovorio (po prvi put u istoriji čovečanstva) da deci dâ sve i odmah. Kakvi će biti plodovi ovih napora i kakvog miša će roditi ova gora, sad vidimo delimično, a u potpunosti ćemo videti kasnije.
Uopšte ne želim da kritikujem sve odreda. Na primer, dečju medicinu možemo zasluženo da hvalimo od ujutru do uveče, pošto je relativno donedavno dečja smrtnost svuda bila kolosalna. Čovek koji je doživeo ranu mladost izgledao je kao srećnik u poređenju sa svojom braćom i sestrama koji su umrli u ranom detinjstvu. Mandeljštam je o tome pisao:
O, kakvi smo licemeri,
Kako lako zaboravljamo,
Da smo u detinjstvu bliži smrti
Nego u zrelim godinama.
Detinjstvo je nežna nezaštićenost i bespomoćnost. I ako smo u vreme Mandeljštama to već „lako zaboravili“, u naše vreme je to još mnogo više izraženo. Za dečje živote se odvija borba i oni se zaista spasavaju. A tamo gde se spasenje ne ostvari to se doživljava kao strašna tragedija. Traže se krivci i pronalaze sredstva da se izbegne ponovna tragedija. I ova borba za svakog čoveka bez razlike na pol, rasu ili urođene bolesti izgleda kao istorijska pobeda hrišćanskog učenja o ličnosti. Svaki čovek je jedinstven i neponovljiv. Za svakoga se vredi boriti i savremena tehnika nam omogućava da to činimo.
Foto: Pravoslavie.ru
Ali idemo dalje.
Jednostavno treba da ocenimo po zasluzi ono što današnje dete ima i što ranije nije imalo. Na primer, književnost. Šta bismo radili bez nje? Šta bismo bez „Doživljaja Toma Sojera“, bez „Alise u zemlji čuda“, bez „Krcka Oraščića i Kralja miševa“? Apsolutno je nemoguće zamisliti detinjstvo bez Vini Pua ili Mačka u čizmama, bez Muhe-Cokotuhe, bez Crvenkape. A književnost za decu se pojavila tek… u XVIII veku. Uzgred rečeno, otprilike u to vreme se pojavljuje i predstava o detinjstvu kao o posebnom vremenu, predstava o „instituciji detinjstva“. Pre toga je i u Nemačkoj, i u Engleskoj, i u Vizantiji, i u staroj Rusiji sve bilo drugačije. Naravno, deci su se pričale bajke, strašne priče o poučna kazivanja. Međutim, to nije bilo posebna vrsta umne delatnosti i usmenog stvaralaštva. Sve je bilo vrlo blisko svetu odraslih. I uzgred rečeno, prave bajke, koje nisu prošle kroz sito književne adaptacije i „ublažavanja oštrih uglova“ teško da ćemo pročitati deci ili im ponuditi da sama čitaju. Istinske bajke istinskih naroda sveta su zaista strašne i naturalističke. I upravo najnovijem dobu s njegovim specifičnim odnosom prema detinjstvu kao zlatnom i nevinom dobu dugujemo sve Karlsone i sve Palčice.
Pa dobro. Čini mi se da i ova tačka predstavlja nesumnjivu pobedu. Hajdemo dalje.
Odeća. I po raznovrsnosti, a često i po cenama tržište dečje odeće predstavlja pandan tržištu odeće za odrasle. I danas nam je teško da zamislimo da se „dečja odeća“ kao takva pojavila pre svega 200 godina, prvo u Engleskoj. I šta bi drugo mogli da nose ovi ostrvljani ako ne mornarsku odeću (deca treba da se ugledaju na odrasle i da teže ka tome da stanu pored njih)? I tako su se pojavila odelca za marince – male mornare, upravo one „mornarske majice“ koje dobro znamo iz istorije odeće. Od tada je sve krenulo. Jaknice, hulahopkice, mantilići, cipelice. Časopisi za dečju modu i konkursi za male pomodarke. A pre toga su se sva deca oblačila kao mali odrasli ljudi. Brojevi su bili manji, a kroj i materijal isti. Čak se šilo prostije da bude jeftinije. I mlađi su nosili odeću posle starijih. U principu, kao kod Nekrasova:
U velikim čizmama, u kožuhu od ovčje kože,
U velikim rukavicama, a sam je… kao nokat.
Foto: Pravoslavie.ru
Dete je u ovoj pesmi sasvim odrastao čovek. I nije nešto specijalno. Sva deca su tada bila manje-više takva. I premda su nam ovu sliku nudili kao ilustraciju nekakvog užasa iz kojeg treba odmah da se iščupamo i da idemo u socijalizam, ja kod Nekrasova ne osećam nikakvu osudu u ovoj slici. Naprotiv, osećam izvesnu očaranost i oduševljenost ovim malim trudbenikom za kojeg je svet surov, ali shvatljiv. I jasno mu je njegovo mesto u ovom svetu.
– Dakle, vidi ti to! A kako se zoveš?
– Vlas.
– Koliko imaš godina! – Šest sam napunio…
– Hajde, more! – povika mališan basom.
Povuče uzde i krenu brže.
Ali nas će, naravno, užasnuti i dečji rad (najgrublje kršenje savremenih zakona) i odeća za odrasle na malom čoveku. I ja ću se užasnuti zajedno s vama. Užasnuću se zbog kontrasta između prošlosti i sadašnjosti, posebno ako se budem setio ovog stiha gledajući dečje igralište sa šestogodišnjim mališanima koji ciče ili stojeći ispred izloga prodavnice dečje odeće. Kako god čovek da okrene i kako god da ocenjuje promene, daleko smo otišli. Hajdemo dalje.
Igračke. Nedavno sam u biografskoj knjižici o caru Justinijanu pročitao vizantijski epigram koji se odnosi na prelazak iz dečjeg uzrasta u odrasli. To je druga polovina I milenijuma posle Hristovog Rođenja.
Danas sam, Gospode, napunio sedam godina. Ne smem više da se igram.
Evo moje čigre, mog obruča i moje lopte. Uzmi ih, Gospode.
Ovde je, kao što vidimo, prisutna ista misao o preranom (po našim merama) stupanju u zonu odrasle odgovornosti. Međutim, ovde je i oskudan spisak igračaka koje simbolizuju detinjstvo.
Da li možete da zamislite da naše dete (pa dobro, ne sa sedam, ali makar sa četrnaest godina) da Hristu svoje igračke? Ja ne mogu. Ono nikome neće dati svoje igračke. Čak ni Gospodu. Ono će hteti nove igračke u zamenu za stare. I njihov spisak će biti podugačak. „Evo mojih nindža-kornjača, transformersa i dinosaurusa. Evo moje železnice i mehaničkih automobilčića. Evo bezbrojnih lutaka, lopti i trotineta koji me odavno ne zanimaju. A evo mog plej-stejšna, evo tableta s mnoštvom igrica. Njih nikome neću dati i to će trajati večno, jer nameravam da se večito igram.“ Tako mi izgleda verzija starog vizantijskog teksta u ovim uslovima. I ovde ne mogu da kažem da smo napredovali ni za jedan korak.
Foto: Getty/picture alliance
Uostalom, o tome je napisano na hiljade knjiga. I o tome kako se ljudi uvek igraju samo menjajući oblik igre i veličinu uloga. I o tome da na spoju slučaja i zakonitosti vrca misao o Božanskom Proviđenju. I o tome da kolektivne igre socijalizuju čoveka, a pojedinačne razvijaju maštu. Ne mogu da ponovim svu gomilu informacija, jer ih ima napretek, a sâm ni izdaleka ne znam sve. Ali stojeći ispred izloga ili u savremenoj prodavnici igračaka samo se sećam klasičnih pištaljki i obruča kojima su se deca igrala milenijumima. Sećam se krpenih lutaka i glinenih konjića i naježim se zbog kontrasta s današnjim izobiljem.
Još razmišljam o devojčici koja daje injekciju lutki Maši, hrani je kašom i priča joj priču za laku noć. I o dečaku koji vozi po podu vatrogasna kola i oglašava se zvucima automobila koji vozi. Pitaj ga i on će ti ispričati koji požar ide da gasi i koliko ljudi ima u ekipi. Zatim razmišljam o deci koja su se upiljila u ekran sa senzorima i shvatam da se radi o potpuno različitim igračkama.
Ali i tome ćete razmisliti sami ili ćete pročitati u drugoj knjizi. A mi idemo dalje. Već smo videli da savremeno dete živi u svetu u kojem je za njega smišljeno toliko svega lepog i korisnog da mu se vrti u glavi. I sve to nisu imali milioni dece iz drugih epoha. Nad ovom decom se nije nadvijao dobri doktor, oni su imali šanse osam prema deset da umru u nežnom uzrastu. Nosili su grubu odeću i radili su od detinjstva. Njihove igračke su bile primitivne, a dečjih knjiga nije bilo ni na vidiku, a da ne pričamo o crtanim filmovima ili kompjuterskim igrama. Njihova hrana je bila hrana za odrasle. Čitav asortiman „hrane za decu“ se sastojao od majčinih grudi i kad je dete prestajalo da sisa jelo je isto što i odrasli u njegovom regionu. I nije bilo nikakve čokolade i gaziranih sokova.
Znači, sagradili smo raj? Raj za decu? Verovatno. Samo, dok je ranije dete prerano poprimalo ozbiljan izraz lica sad postoji rizik da će dete odbiti da odraste.
Foto: CC0/Unsplash
Ono će hteti (kad mu već porastu brkovi i kad postane punoletno) da menja igračke i da menja zadovoljstva. Neće hteti da radi, zato što je to teško. Koliko je samo strašno da čovek svakog dana ustaje i ide na posao! Neće mu nesnosno izgledati samo težak i opasan posao vatrogasca, već će mu čak i nešto jednostavnije pretiti neizdrživom težinom.
Ono neće hteti da zasnuje svoju porodicu. Prosto će se plašiti. A od polnih radosti neće moći da se odrekne pošto je priroda u mladićkom uzrastu skoro nepobediva čak i za savršene. I dobićemo nešto čudno. S jedne strane razmaženo i ćudljivo biće, a s druge razvratno i surovo (jer je neodgovorno).
Plaćanje usluga za obezbeđivanje sopstvenog zadovoljstva prećutno će poveriti roditeljima. Jer oni su ga rodili, nije on molio. I oni su ga tako dugo gajili i negovali. Zašto sad obijaju da ga gaje i da ga neguju? I ne samo to, još im je palo na pamet da stare i slabe i sad traže pomoć od njega! A on nije potpisao da će to da radi! Previše je navikao na to da se svet vrti oko njega sa svim čokoladicama, vrteškama, mobilnim uređajima i sl., a da on stoji na tabureu posred skupštine odraslih i recituje pesmicu koju je naučio. Odrasli su pritom, kao što je običaj, oduševljeni!
Molim vas da sami završite razmišljanje o mogućim minusima ove neviđene sreće koja se obrušila na našu decu pred kraj istorije. Jer očigledno je da je ono što imamo plus. Šareni, doterani, karnevalski plus. I više ne možemo da živimo drugačije, zar ne? S teškim radom i glinenim pištaljkama. Međutim, život se ne sastoji samo od pluseva. Treba da postoji i minus, isto kao u bateriji zahvaljujući kojoj radi daljinski za televizor. I gde je ovaj minus? Možda sam sve izmislio? Jer sveštenici često pričaju strašne bajke. A možda zaista našu decu koja su upila nezamislivu za ranije epohe količinu zadovoljstava čekaju i neke nezamislive nevolje? A i nas zajedno s njima? Sačuvaj Bože, ali treba razmisliti.
(Arhivska fotografija)
I treba čeličiti dete, takođe ga treba učiti da radi. I da trpi bol, i da poštuje bližnje. I još mnogo toga treba raditi. Zato što imitirajući raj za decu nemamo pravi Raj. Život je i dalje oštećen i otrovan grehom, bolom i smrću. Civilizacija nam je prosto zamaglila oči drečavim dekoracijama. I treba pripremati dete za pravi život, a ne za supermarket. Inače dete neće hteti da odraste. A složite se, odrasli čika s mozgom bebe je pojava podjednako odvratna koliko i društveno opasna.
U principu, pokušajte da sami razmislite o ovoj temi do kraja.
Sa ruskog: Marina Todić
