Ратна дешавања на Блиском истоку могла би да имају значајне економске последице и у Србији – од раста цена енергената и инфлације, до скупљих кредита, већих премија осигурања и могућег пада производње, па и отпуштања радника. Иако се сукоб не одвија у нашем региону, његови ефекти могли би се осетити кроз читав низ ланчаних реакција у економији. Према оцени професора Љубодрага Савића, с Економског факултета у Београду, осигуравајуће куће међу првима реагују на повећане глобалне ризике, јер се премија осигурања директно одређује у односу на степен опасности у окружењу.
– Свеједно је што ратно стање није у Србији, јер ћемо и ми осетити последице, додуше, не тако директно. Почевши од цене нафте која ће озбиљно порасти, ако се сукоб не заврши брзо. И гас је угрожен, а у овом тренутку можда је још критичнији од нафте – наводи Савић.
Раст цена нафте и гаса неминовно доводи до поскупљења транспорта и производње, што се на крају прелива на готово све производе и услуге. То, како објашњава проф. Савић, може постати окидач новог инфлаторног таласа. То су све инфраструктурне делатности нафта, гас, електрична енергија… Када ту цене порасту, расту и трошкови у целој привреди – додаје он.
Виша инфлација, међутим, не значи само скупљи живот за грађане. Она повлачи и нове мере централних банака, пре свега, подизање референтних каматних стопа. То директно утиче на кредите са променљивом каматном стопом. Када централне банке подигну референтну каматну стопу, расту и еурибор и белибор, код нас. То значи да ће свима који имају кредите са променљивом каматом, рате да порасту – објашњава он.
У таквом окружењу расту и трошкови осигуравајућих друштава, која се прилагођавају новим ризицима.
– Осигуравајуће куће не могу да функционишу независно од окружења. Ако расту цене бензина, аутомобила и кредита, природно је да расту и цене осигурања – истиче професор.
Ипак, повећање цена има и своје границе.
– Најлакше је подићи цену, али је питање ко ће онда купити производ. Ако полиса поскупи 15 или 20 одсто, људи ће платити оно што је обавезно, али је питање колико ће се одлучити за добровољна осигурања – додаје он.
Проблеми са снабдевањем енергената могли би да погоде и индустрију. Када производња постане прескупа, компаније се често одлучују да је смање или обуставе. Све је међусобно повезано. Ако се производња не исплати, она ће се смањити. Питање је и колика ће бити куповна моћ људи, колико ће коштати транспорт робе у Европску унију, колика ће бити цена осигурања – наводи проф. Савић.
Према његовим речима, типичан сценарио економске кризе почиње растом цена, затим долази до пада спољнотрговинске размене, успоравања привредног раста и притиска на државне буџете.
– То је негативна спирала коју је веома тешко зауставити. Једини начин био би да рат престане – каже он. Савић подсећа да је током глобалне финансијске кризе 2008. године постојала широка међународна сарадња. На самиту Г20 у Лондону 2009. године светски лидери су се сложили да је неопходно заједничко деловање против кризе.
– Данас је ситуација другачија. Имамо ратове, геополитичке сукобе и потпуно неизвесну ситуацију. А неизвесност је за економију најгора могућа ствар – наглашава он.
Према његовим речима, у таквим условима инвеститори оклевају са новим улагањима, јер није извесно ни како ће функционисати постојећи послови. Да ли ће бити затворен Ормушки мореуз, да ли ће још нека рафинерија бити уништена, да ли ће се прекинути нафтовод? Све су то питања која нико не може да предвиди – наводи проф. Савић, и подсећа да су инвеститори све опрезнији, а нова запошљавања и производња све мање извесни. У таквим околностима, он грађанима саветује опрез у трошењу.
– Требало би трошити само оно што је неопходно. Без великих куповина и луксузних путовања. Свако треба да направи своју стратегију, али сигурно нико неће погрешити, ако одложи све што није неопходно и ако штеди за црне дане – поручује он. Како закључује, свет се тренутно суочава са све већим бројем кризних жаришта и неизвесностима.
– Нисам оптимиста. Свет не иде ка неком брзом расплету. Свакодневно читамо о новим сукобима и неспоразумима и то је оно што економију чини најрањивијом – закључује професор Савић.
