Kožni pojasevi su od davnina bili važan deo odeće i nakita, budući da je koža bila lako dostupan materijal. Njihova upotreba se proteže na širokom prostoru, od Balkana do istočne i severne Evrope, gde su ih praslavovenski i slovenski narodi prilagodili svojim potrebama i tradicijama. Ženski kožni pojasevi, koji su imali pre svega dekorativnu ulogu, sačuvani su u pojedinim krajevima Hercegovine, a kasnije i u Srbiji. Pored toga, njihovo prisustvo je zabeleženo i u zapadnim delovima Makedonije, što potvrđuju arheološki nalazi, ali i istorijski izvori.
Jedan od pouzdanijih dokaza o postojanju kožnih pojaseva pronađen je u srednjovekovnoj nekropoli na Pavlovcu kod Sarajeva. U muzejskim i privatnim zbirkama nalaze se primerci kožnih pojaseva iz 17. i 18. veka, poreklom iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije. Ovi pojasevi su često bili ukrašeni bronzanim i mesinganim elementima, ponekad pozlaćenim, u obliku rozeta, stilizovanih zmajeva i zmija ili okićeni poludragim kamenjem. Jedan od značajnijih primera predstavlja „kožni pojas s dragulima” iz 18. veka, koji se čuva u riznici manastira Studenice.
Tradicija izrade kožnih pojaseva ove vrste nastavila se tokom 19. i prve polovine 20. veka. Posebno su se isticala tri tipa kožnih pojaseva, koji su, zbog svojih dekorativnih elemenata, mogli biti svrstani u kategoriju nakita. Jedan od najupečatljivijih bio je pojas sa karneolima – masivan i monumentalan, ukrašen velikim, okovanim karneolima. Ovi pojasevi, poznati u narodu kao „okovanici“, nosili su i druga imena poput „hakikovci“ i „akikovci“, izvedena iz arapskog naziva za ovaj poludragi kamen.
Njihova raskošna izrada i težina činili su ih ne samo ukrasom već i simbolom snage i zaštite. Ovi pojasevi bili su izrađeni od debele goveđe kože, sastavljene od dve ili tri slojevite baze, što im je davalo čvrstinu i debljinu približnu ljudskom prstu. Njihova dužina dosezala je i do 150 centimetara, dok je širina iznosila oko 11 centimetara. Zbog precizne izrade, ivice su bile savijene, čime je pojas zadržavao svoj masivni, obručasti oblik kako u mirovanju, tako i pri nošenju.
Težina i impresivan izgled dodatno su bili naglašeni raskošnim ukrašavanjem. Spoljna površina pojasa bila je u potpunosti dekorisana, a najreprezentativniji i najskuplji primerci imali su prednji deo u potpunosti prekriven velikim ovalnim karneolima, raspoređenim u tri reda. Ovi pojasevi mogli su sadržati i do 40 karneola, pri čemu su oni bili postavljeni u bogato ukrašena mesingana ležišta ili krunisane prstenove.
Zadnji deo pojasa nije ostajao bez ukrasa – celom svojom površinom bio je pokriven četvorougaonim ili pravougaonim metalnim pločicama ukrašenim tehničkom iskucavanja , koje su mogle brojati i do petnaest komada i biti pozlaćene.. Ova složena izrada i izuzetna dekorativnost činili su ove pojaseve pravim remek-delima tradicionalnog zanatstva.
Ove raskošno ukrašene pojaseve s ponosom su nosile srpske neveste i žene u predelima Stare Hercegovine, Crne Gore, kao i u selu Vraka u Albaniji. Kao istorijska i geografska oblast, Stara Hercegovina obuhvata krajeve koji su nekada pripadali staroj Hercegovini, uključujući ne samo današnju Hercegovinu, već i severozapadne delove Crne Gore i manje predele zapadne Srbije. Nije slučajno što su ovi bogato ukrašeni, jedinstveni pojasevi bili sastavni deo tradicionalne nošnje starih srpskih plemena poput Krivošija, Vasojevića, Pivljana i Drobnjaka. Pojasevi ovog tipa, ukrašeni velikim ahatima i poludragim kamenjem, najverovatnije imaju svoje srednjovekovne preteče, na koje se oslanjaju i po stilu i po izradi. Ovi pojasevi, nekada rasprostranjeni na području današnje Crne Gore, vremenom su dobili naziv „crnogorski kolan“.
Njihova dekorativnost i namena menjale su se u skladu s duhom vremena i lokalnim običajima. Tokom 19. veka, ovi pojasevi postali su nezaobilazan deo narodne nošnje, a njihova uloga u odevanju prerasla je praktičnu svrhu – u pojedinim krajevima bili su bogato ukrašeni metalnim člancima i poludragim kamenčićima, simbolizujući status, ugled i tradiciju. Crvena boja kod Srba je uvek imala određeno mesto i znajač u kulturi, u ovom slučaju ona ima atropejsku moć i donosi sreću i zdravlje mladi koja je na venčanju najranjivija i pogodna uroku od zlih očiju.
Uz pojas su mogle biti nošene kopče za košulju od konoplje ili minđuše ukrašene istim poludragim kamenom.
Prema istraživanjima B. Radojkovića, ovi pojasevi predstavljali su umeća skadarskih i kotorskih majstora, dok M. Vlahović ističe da su se, pored Skadra, izrađivali i u Podgorici i Gusinju. Engleski putopisac Denton, prilikom posete Rijeci Crnojevića 1865. godine, zabeležio je prizor male radionice u kojoj je majstor predano oblikovao pojaseve sa karneolima. Ovi izuzetni primerci bili su retki i smatrani dragocenošću, ali su se vremenom umesto dragog i poludragog kamenja počeli koristiti raznobojno staklo, koji su bili pristupačniji seoskom stanovništvu. Tokom svojih terenskih istraživanja, dr Branislav Vladić Krstić navodi da u Hercegovini nije uspeo da pronađe nijedan primerak ovakvog pojasa. Čak su i sećanja najstarijih kazivača tog vremena bila nejasna i svodila su se uglavnom na uverenje da je reč o nakitu iz „starog vakta”, vremenu odavno prošlom i zaboravljenom.
Edit Darem je spomenula pojas sa karneol ima u svom opisu svadbenog običaja u Crnoj Gori u delu ,,Tribalno poreklo, zakoni i običaji Balkana” (1928): „Svatovi (muškarci koji dolaze po nevestu) idu u njen dom i pridružuju se gozbi. Nakon gozbe, dva devera (voditelja neveste, obično mladoženjin brat ili stric) ulaze u sobu gde se nevesta nalazi i daju joj novi par obuće, koji ona obuva. Žene zatim prekrivaju njeno lice velom i vezuju joj pojas – obično kožni, ukrašen karneolima ili srebrnim filigranom. Njena kosa se plete u dve duge pletenice. Deveri je potom prate do mladoženjinog doma, koji je obično udaljen, gde se održava svadbena ceremonija.“
Literatura:
Dr. Branislav Vladić Krstić, Seoski nakit u Bosni i Hercegovini u 19. i prvoj polovini 20. veka. Knjiga 2
Jelena Tešić, Nevestinski nakit kod Srba u 19. i prvoj polovini 20. veka.
Edit Durham, Tribal origin, Laws and customs of the Balkans, 1928.
Sofija Petković, student treće godine Etnologije i Antropologije na Univerzitetu u Beogradu.
