Podložnost magiji i sujeverju

”Ja neću da ste vi zajedničari sa demonima. Ne možete piti čašu Gospodnju i čašu demonsku; ne možete učestvovati u trpezi Gospodnjoj i u trpezi demonskoj” (1Kor. 10, 20-21)

Podložnost magiji i sujeverju

”Ja neću da ste vi zajedničari sa demonima. Ne možete piti čašu Gospodnju i čašu demonsku; ne možete učestvovati u trpezi Gospodnjoj i u trpezi demonskoj” (1Kor. 10, 20-21)

Pojam magije

U enciklopediji Britanika kaže se, između ostalog, da magija predstavlja pojam koji se koristi za opisivanje načina mišljenja koji se oslanja na nevidljive sile radi uticanja na događaje, izazivanja promena u materijalnim okolnostima ili stvaranja iluzije tih promena.[1]

Praktike koje se svrstavaju u magiju uključuju gatanje, astrologiju, inkantacije (čarobne formule), alhemiju, vračarenje, posredovanje sa duhovima i nekromantiju (prizivanje mrtvih).

Svrha magije može biti sticanje znanja, moći, ljubavi ili bogatstva; isceljenje ili zaštita od bolesti i opasnosti; obezbeđivanje plodnosti ili uspeha u određenom poduhvatu; nanošenje štete neprijatelju; otkrivanje informacija; izazivanje duhovne transformacije… itd.

Mag (čarobnjak) se smatra osobom sa pristupom nevidljivim silama i posebnim znanjem o odgovarajućim rečima i radnjama koje te sile mogu da pokrenu.

Reč mag dolazi od grčke imenice μάγος, koja je i sama stranog porekla. U Novom Zavetu se javlja u značenju čarobnjak i mudrac.

Tako se u Jevanđelju po Mateju kaže: ”A kada se Isus rodi u Vitlejemu judejskome u dane Iroda cara, gle, dođoše mudraci od Istoka u Jerusalim” (Mt. 2,1), odnosno ”βασιλέως ἰδοὺ μάγοι ἀπὸ ἀνατολῶν”’. Međutim, u Delima apostolskim nalazimo drugo značenje: ”A kad prođoše ostrvo sve do Pafa, nađoše nekakvog vračara i lažnog proroka, Judejca, po imenu Varisus” (Dap. 13,6), odnosno ”ἄνδρα τινὰ μάγον ψευδοπροφήτην Ἰουδαῖον”. Ova razlika u značenju je veoma važna i na nju ćemo ukazati nešto dalje u tekstu.

Osim toga, u Delima apostolskim se govori o čarobnjaštvu (vračanju, magiji): ”A bješe otprije u gradu neki čovjek, po imenu Simon, koji čaraše i dovođaše u čudo narod samarijski govoreći da je on nešto veliko (Dap. 8,9), odnosno ”Ἀνὴρ δέ τις ὀνόματι Σίμων προϋπῆρχεν ἐν τῇ πόλει μαγεύων καὶ ἐξιστῶν τὸ ἔθνος τῆς Σαμαρείας, λέγων εἶναί τινα ἑαυτὸν μέγαν·”.

Kada je reč o podeli, najčešće se pravi razlika između „crne“ magije, koja se koristi u zlonamerne svrhe, i „bele“ magije, koja se navodno upotrebljava u korisne ili isceliteljske svrhe.

Izvođenje magije uključuje upotrebu reči (bajanje) i brojeva za koje se veruje da poseduju prirodnu (inherentnu) moć, kao i upotrebu prirodnih ili veštačkih predmeta i ritualnih radnji koje izvodi mag ili drugi učesnici. U vračanju, mag može koristiti i predmete koji pripadaju žrtvi (npr. kosu, nokte ili delove odeće) kao deo rituala.

Antropolozi identifikuju tri glavna tipa instrumentalne magije: produktivna, zaštitna i destruktivna magija.[2]

Produktivna magija se koristi radi uspešnog ishoda ljudskog rada ili prirodnih pojava, kao što su dobar ulov, obilan rod ili povoljno vreme.

Zaštitna magija ima za cilj odbranu pojedinca ili zajednice od nepredvidivosti prirode ili zlobe drugih. Primeri su nošenje amajlija protiv zaraznih bolesti ili izgovaranje zaštitnih bajalica pre putovanja.

Destruktivna magija, ili vračarenje, ima nameru da nanese štetu drugima, često izazvano zavišću.

Naučnici takođe razlikuju magiju od gatanja (divinacije), čiji cilj nije uticanje na događaje, već njihovo predviđanje ili razumevanje. Ipak, veruje se da je mistična moć koju poseduju gatari ista ona koja stoji iza magije.

Motivi

Motive koji navode ljude da se okrenu magovima i magiji nalazimo u ciljevima produktivne, zaštitne i destruktivne magije. Dakle, pojedinci traže usluge magova, odnosno vračeva i vračara, da bi postigli uspeh u vezi sa nekim važnim životnim pitanjem (dobijanje posla, pronalazak bračnog druga, tj. ženidba i udaja, razrešenje od bezdetnosti itd.), da sebe ili članove porodice zaštite od destruktivne magije koju često identifikuju kao uzrok nekog nepovoljnog događaja ili okolnosti u kojima se nalaze (neko im je ”bacio čini”), i konačno da nanesu štetu drugima, bilo iz zavisti, osvete ili nekog drugog razloga.

Stav Crkve o magiji

Za nas je ključno pitanje zbog čega pojedinci koji odlaze kod magova ne traže pomoć u okviru Crkve, već rade nešto što je izričito zabranjeno?

Naime, u Svetom Pismu Starog Zaveta nalazimo ove zapovesti: ”Ne obraćajte se k vračarima i gatarima, niti ih pitajte, da se ne skvrnite o njih. Ja sam Gospod Bog vaš” (3Moj. 19, 31); zatim: ”Nemojte vračati, ni gatati po vremenu.” (3Moj. 19,26); i: ”Neka se ne nađe u tebe koji bi vodio sina svojega ili kćer svoju kroz oganj, ni vračar, ni koji gata po zvijezdama, ni koji gata po pticama, ni uročnik, ni bajač, ni koji se dogovara sa zlijem duhovima, ni opsjenar, ni koji pita mrtve. Jer je gad pred Gospodom ko god tako čini, i za takve gadove tjera te narode Gospod Bog tvoj ispred tebe.” (5Moj. 18, 10-12).

Ovim pitanjima bavili su se i vaseljenski i pomesni sabori pa se tako npr. u 36-om kanonu pomesnog Laodikijskog sabora (IV vek) kaže:

”Da ne smeju sveštena lica ili klirici biti gatari, ili vračari, ili pogađači brojevima, ili astrolozi (ἀστρολόγους = zvezdočatci), niti da prave takozvane amajlije, koje su okovi duša njihovih. A koji ih (= amajlije) nose, zapovedismo da se izagnaju iz Crkve” (u prevodu episkopa Atanasija Jevtića).

U 61-om pravilu Petošestog (Trulskog) vaseljenskog sabora iz 691. godine, kaže se:

”Koji se predaju gatarima, ili takozvanim stotnicima (= volšebnicima), ili drugim sličnima, da od njih doznadu što žele da im se otkrije, neka, shodno onome što je već prethodno od Otaca o njima određeno, podlegnu kanonu o šestogodišnjem kajanju. Istoj toj epitimiji treba podvrgnuti i one koji vode mečke ili slične životinje za igranje, a na štetu prostijih (ljudi); i oni koji varajući kazuju o sreći i sudbini i rodoslovlju (= po astrologiji) i masu drugih takvih gluposti govore, a i takozvani goniči oblaka i bajači, i koji prave amajlije (protiv čarolija) i gatari. Koji pak ostanu uporni u tome, i neće da prestanu, te da izbegavaju takve pagubne i neznabožačke skaradnosti, određujemo da se potpuno od Crkve odbace, kao što i Sveti Kanoni zapovedaju. „Jer kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom? kao što Apostol kaže. Ili kakvo je slaganje hrama Božijeg sa idolima? Ili kakav udeo ima verni sa nevernikom? Kako li se slaže Hristos sa Velijarom? (2Kor. 6, 14–16)” (u prevodu episkopa Atanasija Jevtića).

O težini greha obraćanja magovima (vračarima, gatarima) svedoče epitimije koje su predviđene za takve slučajeve. U kanonu 24. Ankirskog sabora iz 314. godine kaže se:

”Koji gataju i sleduju neznabožačkim običajima, ili dovode u svoje kuće neke (gatare) radi iznalaženja (raznih) vradžbina, ili radi očišćenja, neka se podvrgnu kanonu o petogodišnjem (kajanju), prohodeći određene stepene: tri godine pripadanja (sa oglašenima) i dve godine molitve (sa vernima), ali bez Pričešća” (u prevodu episkopa Atanasija Jevtića).

U 65-om i 72-om pravilu Svetog Vasilija Velikog vračarima i onima koji im se obraćaju propisano je vreme kajanja kao i ubicama.

Pravilo 65: ”Koji prizna da se bavio vračarstvom ili volšebnim napitcima (γοητείαν ἢ φαρμακείαν = gatarstvom /=čarodejstvom/ ili zamađijavanjem), neka izdrži vreme (kajanja) ubice, tako raspoređivan kao samoizobličitelj u tome grehu”.

Pravilo 72: ”Koji se predao gatarima (μάντεσιν = mantima = volšebnicima) ili takvima sličnim, neka je i on pod epitimijom toliko vremena koliko ubice”.

Treće pravilo Svetog Grigorija Niskog je važno i zbog toga što u njemu nalazimo deo odgovora na pitanje zbog čega se pojedinci obraćaju magovima umesto da pomoć traže u krilu crkve.

”Oni pak koji odlaze kod vračarâ ili bajačâ (γόητας ἤ μάντεις), ili onima koji obećavaju da će kroz demone učiniti neka očišćenja ili odgonjenja (zala), takvi neka se tačno ispituju i saslušavaju: da li (ni)su, ostajući u veri u Hrista, nekom prinudom bili navedeni na takav greh, što ih je možda na to prisilila neka nesreća ili neka teška šteta, ili su sasvim prezreli povereno im od nas Svedočanstvo (τοῦ… μαρτυρίου = Hristovu veru), te pristupili saradnji sa demonima. Jer ako su to učinili zbog odbacivanja vere i da više ne veruju da ima Boga, Kome se hrišćani klanjaju, jasno je da će podleći osudi odstupnika (od vere). A ako ih je na to navela neka nepodnošljiva nevolja, nadvladavši malodušnost njihovu, te bili zavedeni nekom lažnom nadom, neka se i na njima pokaže čovekoljublje slično kao prema onima koji u vreme ispovedanja (vere) nisu mogli odoleti mučenjima,” kaže se u 3. pravilu Svetog grigorija Niskog.

Kao što vidimo on kao razlog za obraćanje magovima onih koji se pritom nisu odrekli vere navodi malodušnost.

Još jedan razlog koji moramo da dodamo uz malodušnost jeste nedovoljno poznavanje hrišćanske vere. U prvim vekovima hrišćanstva krštenju je prethodila ozbiljna i dugotrajna katihizacija pa ovaj problem u tom periodu, verujemo, nije bio toliko izražen koliko malodušnost.

Katihizacija i duhovno rukovođenje

Patrijarh Pavle, u izveštajima Svetom Arhijerejskom Saboru [3] u periodu između 1957. i 1990. godine, kada je bio episkop raško-prizrenski, u više navrata govori o problemu nedovoljnog poznavanja vere od strane vernika.

Tako u jednom izveštaju piše sledeće: ”Fakat je da naši verni stvarno nemaju pojma o svojoj veri, da se ne znaju prekrstiti, ne znaju ni osnovne pojmove o Isusu Hristu, o tajnama, o zagrobnom životu. Nego je njihova vera jedna smeša konfuznih i bledih predstava iz Evanđelja smešana s nasleđenim običajima, a sve natrunjeno jakom dozom sujeverja, vere u sudbinu, gatanja, vračanja itd. Praktično hrišćanstvo, svakodnevna molitva, post, čitanje pobožnih knjiga, posećivanje bogosluženja je sasvim popustilo. Porazno na to deluje, u mnogim mestima, negativan primer sveštenika”. (str. 45)

Štaviše, tadašnji episkop Pavle u jednom izveštaju iznosi zaključak da naši vernici nesravnjivo manje poznaju svoju veru nego vernici drugih vera. (str. 388)

Reči kojima u jednom izveštaju opisuje ondašnje vernike u punoj meri važe i danas. ”Jedan stariji sveštenik iznosi da se u gradovima i industrijskim naseljima formira novi tip vernika. On uglavnom u crkvu ne ide, novorođenče hoće da krsti i opelo nad svojim pokojnikom hoće da obavi. Posle toga ne pokazuju nikakvu volju za održavanje veze sa crkvom i sveštenikom,” piše episkop raško-prizrenski Pavle, potonji patrijarh SPC (str. 275).

U jednom izveštaju pominje ne samo gatanje nego i uzimanje zapisa od hodže, sa čime se takođe srećemo i danas. ”Od rđavih običaja prošireno je gatanje, uzimanje zapisa. Iz cele okoline, čak od Kraljeva, dolaze hodži u Ribarić, mesto u neposrednoj blizini manastira Crna Reka, gde su mošti sv. Petra Koriškog…” piše on (str. 62-63). Ovim zapisima se pripisuje magijska moć i zbog toga ih uzimaju.

Kao razlog za nezadovoljavajućeg poznavanje vere, patrijarh Pavle navodi nedovoljan trud sveštenika, i to ponavlja u više svojih izveštaja. Pošto je ovaj razlog u punoj važnosti i u naše vreme, navešćemo nekoliko citata iz pomenutih izveštaja.

”Glavna je teškoća, kako ja vidim, nedostatak dobrih i oduševljenih, a mudrih sveštenika i sveštenomonaha, spremnih na žrtvu za svoju veru i narod. S njima bi se moglo zaustaviti krunjenje vere u narodu, obnoviti blagoljepije u crkvi, i podići moral. Ima ih takvih, ali malo,” piše episkop Pavle (str. 66).

U drugom izveštaju kaže: ”Narod je, zaista, kao ovce bez pastira, prepušten sam sebi. U vreme kad svi uče ponešto, njemu nema, u duhovnom pogledu, ko da podrži ni ono malo što zna, a kamoli da ga uči višem i boljem, pa nije čudo što je smućen i poljuljan u veri pod naletom sviju mogućih nevolja koje preko njega snažno duvaju” (str. 88).

Navedimo jedan primer koji vrlo slikovito prikazuje posledice nezainteresovanosti sveštenika za svoje parohijane.

”Jedan nastavnik Bogoslovije i jedan jeromonah pođu da se upoznaju sa Simom Ralevićem, mladim čovekom rodom iz sela u neposrednoj blizini Pećke patrijaršije, koji je na radu u inostranstvu prešao u baptiste. Do tog prelaza, sva pravoslavna religioznost, kako sam sada govori i piše, sastojala se u tome da ga majka povede u manastir, da tu celivaju ikone, zapale sveću i odu. Kad su mu došli kući – bila je nedelja i bogosluženje im završeno – zatekli su ga kako sa grupom svojih pristalica, koje je zadobio, razgovara, objašnjava Sv. Pismo i religiozne probleme, razume se u baptističkom duhu.

Posle razgovora s njim, na povratku svratiće i kod dvojice mladih naših sveštenika u Peći. Zatekli su ih kako – završivši bogosluženje – sede i gledaju televizor (podvlačenje je naše, D.M.), piše episkop Pavle (str. 313).

Međutim, zaključak patrijarha Pavla da nezainteresovanost sveštenika, odnosno njegovo odsustvo iz života vernika, vodi ka udaljavanju od vere, nije nov. Iz Starog Zaveta znamo da je narod zbog Mojsijevog dugog odsustva tražio od Arona da mu načini bogove koji će ići pred njim. Naime, Mojsije se na gori, primajući zapovesti od Gospoda, zadržao četrdeset dana i četrdeset noći. ”A narod vidjevši gdje Mojsije za dugo ne silazi s gore, skupi se narod pred Arona, i rekoše mu: Hajde, načini nam bogove koji će ići pred nama, jer tome Mojsiju koji nas izvede iz zemlje Misirske ne znamo šta bi” (2Moj. 32,1). Na njihov zahtev Aron im je načinio zlatno tele kome su se poklonili i prineli mu žrtve.

Prema tome, da bi se narod držao vere, da se ne bi klanjao idolima i okretao se magiji, neophodna je najpre katihizacija a zatim kontinuirano duhovno rukovođenje.

Uz nepoznavanje hrišćanskog učenja možemo dodati i lenjost. Hrišćanstvo zahteva učešće čoveka koje podrazumeva podvig i napor u skladu sa rečima „Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju“ (Mt 11,12). Sa druge strane, magija nudi laka i brza rešenja, bez ulaganja ikakvog truda i rada onoga ko se vračaru ili gataru obratio za pomoć.

Primeri iz istorije

Za vreme cara Dioklecijana i njegovih savladara, 303. godine, počeo je najveći, opšti i najkrvaviji progon hrišćana do tada a nastavljen je i od strane njihovih naslednika.[4]

Kao jedan od razloga za gonjenje, tokom koga su vršena najsvirepija mučenja i ubijanja hrišćana, navodi se i to što je Dioklecijan bio pristalica rimske religije i bogova, a veliku ulogu u njegovom životu imale su vradžbine i predskazanja. Upravo je za žrtve i predskazanja i vezan jedan od njegovih sukoba sa hrišćanima, koji je prethodio gonjenju: ”..kako je iz straha hteo da sazna budućnost, prinosio je na žrtvu stoku i po njenoj utrobi tražio predznake budućih događaja. Tada neki od slugu – koji su već prišli Gospodu – dok su prisusvovali žrtvovanju, stavili su sebi na čelo krsni znak. Na to su se demoni razbežali i poremećena je paganska žrtva.” [5] Žreci su nakon toga više puta ponovili žrtvovanje, ali žrtve nisu ništa pokazale, pa je veliki žrec Tag za neuspeh okrivio hrišćane.

Pre donošenja odluke o progonu, Dioklecijan je pozvao nekoliko pravnih i vojnih dostojanstvenika i pitao ih za mišljenje, a zatim odlučio da pita za savet i božanstva, poslavši vrača Apolonu miletskom.

Za njegovo sujeverje se vezuje i jedan događaj iz perioda pre njegovog dolaska na vlast. Prema predanju, jedna gostioničarka kod koje se hranio, a koja je istovremeno bila i pripadnica druida tj. starokeltskih sveštenika, rekla mu je da će postati car ako ubije vepra. Od tada se uvek u lovu trudio da ga ubije.

Za Maksencija, jednog od Dioklecijanovih naslednika na vlasti, koga je Sveti Car Konstantin pobedio u bici kod Milvijskog mosta, 27-28. oktobra 312. godine, Jevsevije Pamfil piše da je prevršio meru svojih zločinjenja time što se upustio u vradžbine. ”Njemu nije predstavljalo ništa da raspori trudnu ženu ili novorođeno dete da bi prema položaju deteta u utrobi ili položaju njegovih organa nagađao kakva će biti budućnost”. [6]

Dejstvo magije

Destruktivna magija, koja ima za cilj da se nanese štete drugima, bez obzira na motive, zahteva najtežu epitimiju. Ona je ne samo u suprotnosti sa starozavetnim zapovestima koje smo naveli nešto ranije u tekstu, već je u suprotnosti i sa obe najveće zapovsti Sina Božijeg: ”Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim” (Mt. 22, 37) i ”Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe” (Mt. 22,39).

Zbog čega je u suprotnost sa prvom najvećom zapovešću? Zbog toga što se onaj ko se obraća magu (vračarima, gatarima), bilo da je reč o tzv. produktivnoj, zaštitnoj ili destruktivnoj magiji, obraća slugama đavola umesto Gospodu Bogu.

O đavolu Sveti Jovan Damaskin, u ”Tačnom izlaganju pravoslavne vere”, kaže da je u pitanju Anđeo koji nije stvoren zlim po prirodi, nego je bio dobar i stvoren za dobar cilj ali se pogordio protiv Boga koji ga je stvorio želeći da mu se suprotstavi. Prvi je otpavši od dobra, obreo se u zlu i po samovlasnoj želji od svetlosti postao tama. Za demone, pak, kaže da su mnoštvo Anđela koji su bili pod njegovom (đavolovom) vlasti i pošli i pali zajedno sa njim.

Sa drugom najvećom zapovešću, koja govori o ljubavi prema bližnjem, u suprotnosti je jer su osećanja mržnje, zlopamćenja ili zavisti koja nekoga podstiču da poželi da nanese štetu drugome suprotna osećanju ljubavi prema bilžnjem.

Upravo zbog toga što su magovi (vračari, gatari) deca đavola (Jn. 8,44) ne može postojati ”bela” (produktivna, zaštitna) i ”crna” (destruktivna) magija. U pitanju je samo lukavstvo demona i đavola kako bi lakoverne podredio sebi, lažući ih da postoji ”bela”, što znači ”dobra”, magija. Lepi ciljevi kao što su dobar ulov, obilan rod, povoljno vreme, zaštita od zlobe drugih i sl. su samo mamci iza kojih se nalazi udica čovekoubice (Jn. 8,44). Svestan ove istine narod je formulisao izreku „Ko s đavolom tikve sadi o glavu mu se obijaju“. Isto to, samo drugim rečima, kaže i Sveti Vladika nikolaj: ”Ortakluk sa zlim donosi svima ortacima zlo”. Ali ovo lukavstvo (zbog toga se u molitvi Gospodnjoj i kaže: izbavi nas od lukavoga) nije ništa novo jer iz Druge poslanice Svetog apostola Pavla Korinćanima znamo da se ”sam satana pretvara u anđela svjetlosti” (2Kor. 11,14).

Da jedan sluga satane (”beli mag”) ne može nikoga zaštiti od drugog sluge satane (”crni mag”) znamo iz reči Spasitelja: ”Kako može satana satanu izgoniti? I ako se carstvo samo po sebi razdijeli, to carstvo ne može opstati; I ako se dom sam po sebi razdijeli, taj dom ne može opstati; I ako satana ustane sam na sebe i razdijeli se, ne može opstati, nego će propasti” (Mk. 3, 23-26).

Logično pitanje koje se nameće jeste i da li đavo i demoni mogu uopšte da nanesu štetu ljudima? Ako mogu, kako se zaštititi?

Sveti Jovan Damamaskin piše da iako je njima (demonima) dozvoljeno da napadaju na čoveka, ipak nemaju vlast da na silu nekoga na nešto primoraju jer od nas zavisi da li ćemo izdržati napade ili nećemo.

Dakle, da li ćemo pretrpeti štetu od zlih duhova zavisi u najvećoj meri od naše vere u Gospoda. ”Vi ste mislili zlo po me, ali je Bog mislio dobro” (1Moj. 50,20), kaže se u Svetom Pismu.

Prema tome, treba čvrsto verovati i molitveno prizivati Gospoda u skladu sa rečima: ”Duša se naša uzda u Gospoda; On je pomoć naša i Štit naš” (Ps. 32,20).

Jedan od najboljih primera nemoći satane i demona pred dušom koja se nepokolebljivo uzda u Gospoda nalazimo u žitiju Svetog sveštenomučenika Kiprijana i Justine Device.

Oni koji su nedovoljno čvrsti u veri, u slučaju kada posumnjaju da se protiv njih koristi magija i plaše se, uvek imaju na raspolaganju i pomoć svog duhovnog oca. On je osoba kojoj bi trebalo da se obrate za pomoć u takvim situacijama, a ne vračarima i gatarima.

Sa druge strane, obraćajući se vračarima i gatarima svesno se odriču sile i pomoći Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista i sami prepuštaju lukavome da ih vije kao pšenicu (Lk. 22,31).

Sve prethodno rečeno važi i za raličite amajlije koje lakovernima nude vračari i gatari. Amajlija nema nikakvu silu već je ništa drugo nego vidljivi znak, pečat, koji služi kao potvrda i podsećanje da je sklopljen ugovor o dobrovoljnom potčinjavanju satani.

Šta koristiti umesto amajlije? Krst, kao silu kojom nas je Hristos spasao od vlasti đavola, i kojim verujući uspešno odbijaju njegove napade.

”Krst Hristov, dakle, vernim je moćno oružje za odagnanje demona. Ali on nije fetiš, ne dejstvuje magijski, samo svojim prisustvom, nego je neophodna vera u Sina Božjeg postradalog za nas, i saobraženje celokupnog svog postupanja i života prema toj veri. Naš odnos prema duhovnom svetu i duhovnim vrednostima ne može biti mehanički, nego moralni. Po reči Gospodnjoj, samo čisti srcem mogu videti Boga i uključiti se u Njegovu blagodatnu silu i pomoć. Gde toga ne bi bilo, dejstvo krsta bi izostalo,” piše Sveti Patrijarh Pavle. [7]

Kada je reč o bilo kojoj životnoj potrebi važi isto kao i u slučaju traženja zaštite – treba se u molitvi obratiti Gospodu, a ne slugama satane. U Jevanđelju je o tome rečeno: ”Jer svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se” (Mt. 7,8).

Nekromantija (prizivanje mrtvih)

Patrijarh Pavle piše da je, prema učenju Svetih Otaca, nemoguće da se duše pokojnika javljaju po volji i želji živih i to potkrepljuje rečima Svetog Jovana Zlatoustog koji kaže da „Nije moguće ovuda bluditi duši koja se već odselila od tela“, jer je „Bog za dušama umrlih zapro vrata večnosti i ni jednoj od njih nije dozvolio da se javlja živima, da se ne bi đavo koristio dozvolom da može škoditi i varati ljude“.

Zato je jasno, kaže Sveti Patrijarh Pavle, da se na spiritističkim seansama javljaju demoni, u skladu sa rečima Blaženog Avgustina da „Nikakva moć đavolska, nikakvo zaklinjanje ne može dozvati duše umrlih, i otuda se javljaju ne duše umrlih, nego demoni“.

Isto važi i za sve ostale pokušaje da se sazna ono što je vremenski (budućnost), prostorno ili na drugi način sakriveno.

”A budućnost, naravno, ne znaju ni Anđeli Božiji, niti demoni, nego samo predskazuju: Anđeli, kada im Bog otkriva i zapoveda da proreknu. Zbog toga ono što oni kažu, dogodi se. Predskazuju i demoni. Ponekad zbog toga što vide ono što se dešava u daljini, a ponekad što nagađaju, zbog čega i lažu, i njima ne treba verovati čak iako često kažu istinu na taj način o kome smo govorili. Oni, takođe, poznaju i Pismo,” piše Sveti Jovan Damaskin.

Međutim, kako piše patrijarh Pavle, važno je imati u vidu da boreći se protiv spiritizma, Crkva se ne bori protiv proroštva kao takvog, jer ono postoji u njenoj osnovi, nego se bori protiv lažnog proroštva.

Upravo u tome leži razlog zašto se magovi (μάγοι) od Istoka (Mt. 2,1) nazivaju mudracima a mag (μάγον) Varisus (Dap. 13,6) označava kao vračar i lažni prorok.

U najkraćem, možemo da kažemo da su proroci oni koji govore nadahnuti Duhom Svetim, u skladu sa Božijim promislom i Njegovom voljom, dok su lažni proroci oni koji govore pod uticajem đavola i demona.

”Sve što nam je potrebno za spasenje Gospod Isus i Duh Sveti otkrivaju nam preko Evanđelja, Sabora i Svetih Otaca. Insistirati, iz proste radoznalosti da ono što nam nije otkriveno, ili zato što ne bismo mogli razumeti, ili nam ne bi bilo od duhovne koristi, ipak doznamo okolišnim putem – niti može biti dobro, niti izaći na dobro. A to baš čine spiritisti,” piše Sveti Patrijarh Pavle, a zatim navodi reči moskovskog mitropolita Filareta: „Slično lopovima, spiritisti nastoje da otvore vrata večnosti lažnim ključevima“. Naravno, reči patrijarha Pavla i mitropolita Filareta, iako pominju samo spiritiste, odnose se i na sve druge metode kojima znatiželjni pokušavaju da otkriju ono što je vremenski, prostorno ili na drugi način sakriveno od čoveka.

Snovi

Snovi su jedno od sredstava putem kojih pobožni dobijaju signale od Boga i o tome je prilično opširno pisao Sveti Vladika Nikolaj u ”Simvolima i signalima”. Brojne primere snova koji sadrže određenu poruku i služe kao signali možemo da nađemo kako u Starom tako i u Novom Zavetu.

O takvim snovima npr. govori prijatelj pravednog Jova, Eliluj (Jov. 33, 15); zatim imamo primer sna cara Avimeleha (1Mojs. 20, 3), Lavanov san (1Mojs. 31, 24), Josifove snove (1Moj. 37, 5-10) i niz drugih primera. U Novom Zavetu takođe imamo više primera a pomenućemo samo javljanje anđela Gospodnjeg pravednom Josifu da se ne boji uzeti Mariju (Mt. 1,20), zatim zapovest koju su u snu dobili mudraci od Istoka da se ne vraćaju Irodu (Mt. 2,12), ponovno javljanje anđela Gospodnjeg u snu Josifu sa uputstvom da sa Isusom i Marijom beži u Egipat (Mt. 2,13) itd.

Ipak, uprskos mnoštvu primera, veoma važno je imati u vidu da snovi ne služe kao signali uvek i svakome, već isključivo onda kada je to u skladu sa promislom Svedržitelja i Njegovom svetom voljom, i to onima kojima je dato da znaju tajne Carstva Božijega (Lk. 8,10).

Ako neko ima utisak da je njegov san možda bio signal, jedini ispravan postupak u takvom slučaju je da se obrati duhovno iskusnom svešteniku ili jeromonahu, koji ima dar razlikovanja duhova (1Kor. 12,10) i dar rasuđivanja (1Kor. 14,29).

O snovima Sveti Teofan Zatvornik kaže: ”Pazite da đavo ne uspe nekako preko njih da vas obmane… Jer đavo i na javi mnoge gluposti ubacuje u glavu, a u snu mu je to još lakše.”. Dakle, đavo deluje na čoveka i preko snova. Prema tome, niti bi trebalo tumačiti svaki san, niti bi snove trebalo snove tumačiti samostalno jer to nosi opasnost od obmane đavola i demona.

Odlazak kod vračara i gatara radi tumačenja snova ili tumačenje uz pomoć knjiga koje su za to namenjene, tzv. sanovnika, znači dobrovoljno saglašavanje sa obmanama zloga i dobrovoljno potčinjavanje njegovoj vlasti.

Astrologija

O dubokoj suprotstavljenosti astrologije hrišćanskom učenju Sveti Jovan Damaskin piše, između ostalog, sledeće:

”Jelini, takođe, govore da kroz izlaženje i zalaženje, i zbližavanje, tih zvezda i Sunca i Meseca postoji uticaj na sva naša dela. Jer, astrologija, se time bavi. Ipak, mi tvrdimo, da od njih bivaju predznaci kiše i vedrog vremena, kako hladnoće, tako i žege, kako vlažnosti, tako i suše, takođe i vetrova i sličnog, ali nikako da predznamenuju naša dela; jer, mi smo od Tvorca stvoreni sa slobodnom voljom i gospodari smo svojih postupaka. Jer, ukoliko mi sve činimo pod uticajem kretanja zvezda, tada po nužnosti činimo sve što činimo; a ono što biva po nužnosti, niti je dobrodetelj, niti je porok. Jer, ako mi nemamo dobrodetelj, niti porok, tada nismo dostojni ni pohvale, ni kazne; a takođe će se i Bog pokazati kao nepravedan, dajući jednima dobro, a drugima bedu. Ali ako Bog tvorevinom upravlja po nužnosti, onda nije potrebno da Bog njome upravlja, niti da promišlja o njoj, kao što je tada suvišan i naš razum, jer nismo gospodari svojih dela i izlišno je da razmišljamo. Ali, razum nam je dat da bismo razmišljali i stoga je sve razumno obdareno slobodnom voljom”. [8]

Važno je imati u vidu da je Bog stvorio i zvezde, jer nam ta činjenica možda najočiglednije pokazuje besmislenost verovanja poklonika astrologije u njihov magijski uticaj na nas. ”I stvori Bog dva vidjela velika: vidjelo veće da upravlja danom, i vidjelo manje da upravlja noću, i zvijezde” (1Moj. 1,16).

Zbog čega je ovo najočigledniji primer? Zbog toga što se negira promisao Božiji a implicitno promisao pripisuje nebeskim telima koja, za razliku od Boga, nemaju ni život ni razum.[9] Ne samo da nebeska tela nemaju život i razum, nego su i sama, kao tvorevina Božija, predmet Njegovog promišljanja.

Šta je to promisao Božiji? ”Pošto je svet premudra tvorevina dobrote i ljubavi Božje, to se on i održava u postojanju dejstvom večne dobrote i ljubavi Božje. Zavisan od Boga bićem svet je zavisan od Njega i postojanjem. Stvorivši svet sa određenim ciljem Bog ga i vodi ostvarenju postavljenog cilja svojim neprekidnim promišljanjem (πρόνοια) o njemu,” piše Prepodobni Justin Ćelijski.[10]

”Niko neka ne misli da nebesa ili svjetila imaju dušu, jer, ona su bez duše i bez osećaja (čuvstva),” piše Sveti Jovan Damaskin.

Zbog čega je još važno imati u vidu da nebeska tela nemaju dušu, odnosno život i razum? Jer iz toga proizilazi da ne može postojati nikakav zakon nebeskih tela, kao što ne može postojati ni prirodni ili prirodin zakon, paralelno sa moralnim zakonom Božijim.[11] I ne samo da nebeska tela kao nesvesna tvar ne mogu biti zakonodavci (čoveku), nego ne mogu biti ni primaoci zakona.

”Onaj ko daje zakone i onaj ko prima zakone moraju biti svesna bića. Ne može nesvesan propisivati zakone za svesnoga, niti svesan može davati zakone nesvesnome. Jer je zakon u suštini svojoj stvar svesnoga razuma. Sa obe strane zakon pretpostavlja svesan razum: sa strane onoga ko daje zakon i sa strane onoga ko prima zakon. Nedostaje li svestan razum bilo na jednoj bilo na drugoj strani, zakon nije zakon nego nešto sasvim drugo sa drugim i drukčijim nazvanjem,” piše Sveti Nikolaj Žički u ”Nomologiji” i dodaje: ” Kad ljudi hoće da prave zakone, oni biraju između sebe, po pravilu, najsvesnije i najsavesnije pa im poveravaju zakonodavni posao. Dakle, višu svesnost i savesnost smatrali su ljudi od pamtiveka za kvalifikaciju onih koji zakone sastavljaju”.

Na šta misli Sveti Vladika Nikolaj kada pominje ”nešto sasvim drugo” što nije zakon? Govori o poretku. ”Jedno je zakon, a drugo je poredak. Kad neko uđe u kuću sa lepo uređenim nameštajem, neće govoriti o zakonu nameštaja nego o poretku nameštaja…. Isto tako ko uđe u dobro uređen pčelinjak, ili u obrađeno i uređeno domaćinstvo, govoriće o poretku, a ne o zakonu. Jer je jedno zakon, a drugo poredak. O zakonu se može govoriti samo u vezi sa ljudima u ovoj vasioni, ili u vezi sa anđelima u nadvasioni. U vezi pak sa životinjama, biljkama, mineralima, zvezdama, vetrovima, i ostalim tvarima i stihijama ovoga sveta može se govoriti samo o poretku ili besporetku, a nikako o zakonu,” piše on.

Na ovo, potpunosti radi, u vezi sa nebeskim telima, možemo dodati i sile o kojima se govori u fizici, kao što je gravitaciona sila. Ali ni poredak ni sile ne možemo poistovećivati sa zakonom.

Da je, kako kaže Sveti Vladika Nikolaj, priroda oruđe moralnog zakona Božjeg, a ne zakonodavac, tj. da je priroda sluga, a ne gospodar, potvrđuje mnoštvo primera. Ovde ćemo pomenuti samo potop. Je li potop bio rezultat nekakvih prirodnih ili prirodinih zakona, ili zakona nebeskih tela? Ne, nego je bio posledica narušavanja moralnog zakona Božijeg. O tome se u Svetom Pismu jasno kaže: ” I Gospod videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da su sve misli srca njihova svagda samo zle, pokaja se Gospod što je stvorio čovjeka na zemlji, i bi mu žao u srcu” (1Moj. 6,5). Zbog čega je Noje našao milost pred Gospodom? Zbog poštovanja moralnog zakona Božijeg: ”Noje bješe čovjek pravedan i bezazlen svojega vijeka; po volji Božjoj svagda življaše Noje” (1Moj. 6,9).

Da je priroda, uključujući i nebeska tela, ne samo pod vlašću Tvorca, nego i pod vlašću čoveka, ukoliko poštuje moralni zzakon Božiji, pokazuje i primer Isusa Navina koji je u Gavaonu izmolio od Gospoda da zaustavi Sunce i Mesec kako bi završio bitku koju je vodio.

”Tada progovori Isus Gospodu onaj dan kad Gospod predade Amorejca sinovima Izrailjevijem, i reče pred sinovima Izrailjevijem: Stani sunce nad Gavaonom, i mjeseče nad dolinom Elonskom! I stade sunce i ustavi se mjesec dokle se ne osveti narod neprijateljima svojim. Ne piše li to u knjizi istinitoga? I stade sunce nasred neba i ne naže k zapadu skoro za cio dan. I ne bi takvoga dana ni prije ni poslije da Gospod posluša glas čovječji, jer Gospod vojeva za Izrailja” (INav. 10, 12-12).

Sujeverje

Sujeverje podrazumeva pridavanje nekim doživljajima iz svakodnevnog života određenog značenja, slično kao u slučaj sa snovima, odnosno tumačenje određenih doživljaja kao signala. Tako npr. ukoliko nekoga zasvrbi levi dlan, sujeverni veruju da ga očekuje dobitak novca. Ipak, mnogim doživljajima se ne pridaje neko određeno značenje već se tumače samo uopšteno, kao pozitivni ili negativni signali. Tako npr. kao loš znak se tumači ukoliko vam crna mačka pređe put, tj. smatra se da ona donosi nesreću. Suprotno tome, dobar znak je ukoliko sretnete odžačara jer on, navodno, donosi sreću. Dakle, ovim događajima (susretima) se, slično kao u astrologiji položajima, odnosima i kretanjima nebeskih tela, pripisuje magijska moć. Ova verovanja često uključuju i određene magijske radnje. Tako npr. onaj kome je crna mačka prešla put trebalo bi da se vrati tri koraka unazad i pljune tri puta kako bi se poništile posledice susreta sa njom. Koga je zasvrbeo levi dlan trebalo bi da njime protrlja kosu da bi dobitak bio što veći, a onaj ko sretne odžačara trebalo bi da se uhvati za dugme.

Postoje i brojni drugi primeri sujeverja koji su vezi sa svakodnevnim životom pa ćemo pomenuti još samo verovanje da su određeni brojevi i dani u nedelji srećni a drugi nesrećni, kao i da pojedini predmeti, poput konjske potkovice ili deteline sa četiri lista donose sreću. Dakle, pomenutim predmetima, brojevima, danima u nedelji itd. se pripisuje magijska moć.

Kako je sujeverje u vezi sa magijom suvišno je da analiziramo zasebno svaki od pomenutih primera, sve što je neophodno reći o magiji već smo napisali.

Kada govorimo o sreći i nesreći u vezi sa sujeverjem, možemo da kažemo da da je nesreća upravo sujeverje, jer sujeverje podrazumeva bezboštvo, kao što je nesreća i vračanje i bilo koji drugi greh, jer je ”plata za grijeh smrt” (Rim. 6, 23). Sreća je, sa druge strane, odbaciti sujeverje i poznati Hrista, Sina Božijeg, jer je to put u život večni: ”A ovo je vječni život da poznaju tebe jednoga istinitoga Boga i koga si poslao Isusa Hrista” (Jn. 17,3).

U odgovoru na pismo jednog đakona koji se susreo sa čovekom koji ne veruje u Boga ali je pun sujeverja; koji je od detinjstva pružao dlan cigankama da mu vračaju; koji se boji zlih očiju; koji utorak smatra zlokobnim danom a od broja 13 ”beži kao od ognja”, Sveti Vladika Nikolaj piše:

”Šta te čudi, dragi đakone? To li, što bezboštvo i sujeverje idu zajedno? No to je u neprirodnosti sasvim prirodno. Laž je i jedno i drugo, i oboje proističu od onoga koga su najistinitija usta nazvala: otac laži. Istina je uvek ista, a laž je kao kameleon što se javlja u raznim bojama. Nije to nikakav paradoks – to prijateljstvo između bezboštva i sujeverja – kako si ti mislio, nego nešto sasvim podudarno kao ram i slika. Svako bezboštvo uramljeno je čvrsto u sujevericu. I jedna laž stalno gostuje kod druge… Pogledaj sujeverje bezbožnih Jevreja, kad hoćahu pošto poto ubiti Hrista! Isusa pak povedoše od Kajafe u sudnicu. A bješe jutro, i oni ne uđoše u sudnicu da se ne bi oskrnavili (Jn. 18, 28). Jer im beše praznik. Ubiti nevina čoveka njih nije poganilo a ući o prazniku u sudnicu jeste!”.

Ono što Crkva, osim katihizacije i duhovnog rukovođenja, može da uradi za sujeverne i one koji se obraćaju vračarima i gatarima jeste da se moli za njih.

Sveblagi Gospode, zabludele od pravoslavne vere jeretike i otpadnike prizovi poznanju istine; nehrišćane prosveti, da bi Te poznali; grešnike privedi pokajanju, radi svetog milosrđa Tvog, jer si blagosloven zanavek. Amin.

Dimitrije Marković

Stalni stručni saradnik

Odseka za apologetsku misiju

Misionarskog odeljenja – Arhiepiskopije beogradsko-karlov