Петар Величковић је био Београђанин италијанског порекла који је био прави творац „веспе“. Био је врхунски возач аутомобила и власник продавнице ауто делова.
Његов отац Пасквале Гроси, дошао је из Италије у Београд 1918. године. Будући да Гроси на италијанском значи велики, променио је презиме у Величковић.
Пасквалеов син Петар, рођен у Београду, био је врхунски возач, па је учествовао и у легендарним тркама око Калемегдана 1939.
Радио је као трговац ауто-деловима и мотоциклима у продавници „Ауто-омниа“ која се налазила одмах до зграде Скупштине.
Предратна штампа објавила је чланак о њему јер је Петар, с обзиром да није волео да се гура по трамвајима, за 4.500 динара саградио „моторни тротинет“ који је ишао брзином од 50 километара на сат и трошио два и по литра бензина на 100 километара. Имао је „Пухов“ мотор и точкове од авиона „аеро-2“.
Успео је да направи шест оваквих возила, при чему је свако било боље усавршено од претходног. Ове машине биле су претече мопеда „веспа“ кога су Италијани патентирали тек после Другог светског рата.
Петар Величковић је после рата добио награду за пројекат мотора са воденим хлађењем, заједно са професором машинског факултета Миком Борисављевићем.
Имао је своју радњу, трговину ауто деловима, која му је у току национализације одузета.
Међутим, то га није спречило да настави да пројектује и вози моторе, па је 1947. освојио прво место у брдској вожњи код Авале. Потом је отишао у Немачку где је остао до краја живота.
Зашто никада није патентирао своје веспе, на то питање нико није могао да да одговор.
На фотографији у тексту налази се Петар Величковић на једној од својих „веспи“ испред улаза у павиљон „Цвијета Зузорић“ на Калемегдану. Фотографија је настала тридесетих година 20. века.
