Петар Лубарада један је од најзначајнијих српских сликара, а својом уметношћу спада у ред највећих светских сликара 20. века. Петар Лубарда је својим радом и признањима поставио темеље свог међународног угледа и трајног места у историји српске уметности.
Предео Петра Лубарде је једноставан и јасан, зато што је сликару јасна идеја о крају који ради. Као што на сликама старих мајстора, који су имали чисту религиозну идеју, нема анђела, крилатих међустворова, тако у пределу господина Лубарде нема никаквог усклађења природе, говорила је о сликама и уметности Лубарде српска књижевница Исидора Секулић наводећи да Лубарда у природи осјећа поезију која је створена прије људи (могло би се рећи, на свој начин праисконску), кад није постојало друго сунце, вода, камен и облак и кад је сва земља била Црна Гора.
Петар Лубарда је рођен у јулу 1907. године у Љуботињу код Цетиња. У Љуботињу, Цетињу и Херцег Новом похађао је основну школу, а гимназију у Сплиту, Никшићу, Сињу и Херцег Новом. Сликарски пут започео је у Никшићу, а на студије сликарства уписао се 1925. године у Уметничкој школи у Београд. Школовање је наставио у Паризу. Године 1932. вратио се у Црну Гору, а нешто касније у Београд, гдје је од 1945. године радио као професор на академији. Учествовао је у формирању првих стручних ликовних институција у Црној Гори 1946. године, а био је директор тада новоосноване Умјетничке школе у Цетињу.
Живео је у Паризу, Херцег Новом, Београду, излагао у Паризу, Риму и бројним галеријама и изложбеним просторима у земљи и иностранству. Селио се много, да би 1950. године, након селидбе у Београд, остао ту до краја живота.
„За њега Београд није био само град – био је човек, топао, братски, гостољубив, због тога је слику коју му је посветио назвао “Човек и звери” мислећи на сва искушења која је Београд поднео кроз векове“, забележила је о њему његова супруга Вера Лубарда.
О њему су својевремено говори многи, било да су причали о Лубарди као уметнику или о Лубарди као члану породице или пријатељу, покушавши да објасне и докуче његов свет.
Петар Лубарда данас заузима место на врху листе најтраженијих сликара на простору овог дела Европе. Још за време његовог живота успео је да задобије дивљење са свих страна старог континента, које су се отимале не би ли дошле дошле до чувеног српског уметника. Лубарда је као и већина најуспешнијих Срба рођених ван граница данашње Републике Србије постао жртва присвајања новокомпонованих „нација“. Оно што је упечатљиво за све овакве примере, почевши од Тесле до Лубарде то је пресликан шаблон присвајања без обзира ко је „жртва“, а ко „егзекутор“.
Лубарда је рођен на Цетињу, у црногорским брдима који су му се трајно урезали у стваралачку меморију и постали неизоставан елемент његове уметности. Зато је и јасно зашто се међу његовим најпознатијим делима налазе слике попут: „Битка на Вучјем долу“, „Гуслар“, „Црногорка“, „Ријека Црнојевића“, „Портрет Црногорца“ итд. Сав бесмисао одвајања црногорства од српства у данашњим временима стаје у чињеницу да су ова два податка из Петрове биографије сасвим довољне да га неки прогласе „црногорским сликаром“. Као и код многих других сличних примера сви други подаци његове биографије који непобитно указују да се током читавог живота осећао и представљао Србином, постају тотално занемарљиви.
Треба споменути и његов чин одбијања понуде да уђе у Одбор за градњу маузолеја Његоша, речима:
„…Сматрам да ми моја савјест умјетника не дозвољава да вас не замолим да опозовете одлуку коју сте донијели. Његош, велики пјесник, осјетио је то и желио да му Ловћен буде споменик. И зато сматрам да не треба кршити његову вољу.“
Он је говорио да га слабо интересују спољне стране његовог рада, него само оно што се дешава при самом раду, када уђе у атеље. Истицао је да је најтеже развијати оно у себи и на јасан начин то предочити свету.
– Оно што је у процесу рада важније од материјала је оно што ја радим по можда седам-осам слика, почињем. Почињем их зато што правим премазе по пет-шест или десет пута, а онда још при томе правим неколико студија за сваку слику. Свака слика ми однесе можда пет-шест и то не малих скица, него увек нешто бих хтео на једној, нешто на другој, и тако то се ниже. Једна слика добија пет-шест варијанти. Наравно, од тих варијанти често не остане ниједна или остане једна, две или тако. То је оно што је техничка страна посла. То је што књижевник и музичар баца стално у кош папире написане, само што је овде материјал опипљивији – објашњавао је Лубарда.
Лубарда је преминуо 1974. године, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана у Београду.
