„И видех, и гле, Јагње стајаше на гори Сиону, и с њим сто четрдесет и четири хиљаде који имаху име Оца његовог написано на челима својим“ (Откр. 14:1).
До овог стиха пред нама је била веома тужна слика: застрашујуће звери, ужасне ствари, име антихриста. Све то изазива дубоку духовну жалост. Али у исто време апостол Јован нам показује другу слику: Јагње, то јест Христос, стоји на гори Сиону, а са њим је 144.000 људи који имају име Оца Његовог написано на челима својим. То је симболичан број, а не тачан. То су људи који су се потпуно посветили Богу.
У претходном поглављу речено је да ће сатана ставити свој жиг на чело и десницу људи.
Када примамо свето крштење и када нас свештеник помазује светим миром, чујемо речи: „Печат дара Духа Светога.“ Миропомазање је као лаичко рукоположење – Дух Свети се даје свакоме од нас, чинећи нас члановима Цркве, Христовим људима, са именом Бога Оца и Његовог Сина на нашим челима.
Нови војник Христов, који је крштењем уведен у живот Цркве, бива запечаћен: миро се ставља на чело, груди, очи – свуда.
Чело се сматра местом ума
Ми се увек крстимо по челу. Чело се сматра местом ума, који управља животом и личношћу човека. Када чинимо знак Часног Крста, ми се молимо да останемо верни Христу, да нас Божија благодат сачува, да не одрекнемо веру и да будемо одани Цркви и Господу нашем Исусу Христу.
Зато је речено да је име Божије написано на челима нашим – то значи да смо запечаћени, посвећени и предани Богу.
Гласови са неба и нова песма
„И чух глас с неба као хуку многих вода, и као глас грома великога; и чух глас свирача који свираху у гусле своје“ (Откр. 14:2). Видите како је претходна слика била страшна, а сада имамо хармонију, мир и радост – присуство и благослов Божији.
„И певаху као нову песму пред престолом, и пред четири звери и старцима; и нико не могаше научити песму осим оних сто четрдесет и четири хиљаде, који су искупљени са земље“ (Откр. 14:3).
Тих 144.000 певају нову песму пред престолом и пред четири звери – симболом четворице Јеванђелиста, и пред старцима. Они су искупљени од земаљског начина размишљања, од плотског живота који држи човека у ропству греха.
Зашто Црква не благосиља разврат и нечистоту?
„Ово су они који се не оскврнише са женама, јер су девственици; ово су они који иду за Јагњетом куда год оно пође. Ови су искупљени између људи, као првина Богу и Јагњету“ (Откр. 14:4).
Овде се каже да се нису оскврнили и да су девственици. Не ради се о томе да је брак нечист – Црква благосиља брак. Али Црква не благосиља разврат и нечистоту. На саборима су као јеретици осуђени они који сматрају да је брак нечист.
Ово је више реч о духовном девствеништву, а не о телесном. Многи монаси и монахиње се овде помињу као првине – људи који су свој живот посветили Богу. Али има и примера попут свете Марије Египатске, која није била телесна девица, већ се кроз покајање и подвиге уздигла на највиши ниво светости.
Истинско девствеништво је чистота душе од греха. Апостол каже „мужевноумни“ да би показао да следбеници Христови треба да буду храбри, не плашљиви, да не страхују од борбе и страдања, већ да смело исповедају Христа.
„И у устима њиховим не нађе се лаж; јер су без мане пред престолом Божијим“ (Откр. 14:5).
То су људи без преваре и лицемерја, освећени у Цркви путем покајања и Светих Тајни. Они певају нову песму, стоје пред Јагњетом, име Божије је на њиховим челима, немају кривице.
Анђели који проповедају Јеванђеље
„И видех другог анђела где лети посред неба, који имаше вечну благовест да проповеда онима који живе на земљи, и сваком племену и језику и народу“ (Откр. 14:6).
Овај анђео јавно, пред свима, објављује вечну радосну вест – Јеванђеље. Он говори: „Бојте се Бога и дајте му славу, јер дође час суда његовог; и поклоните се ономе који је створио небо и земљу и море и изворе водене“ (Откр. 14:7).
Страх Божији није психолошки страх већ љубав, страхопоштовање и свест о Божијој светости, уз осећај сопствене слабости и недостојности.
Пад Вавилона
„И други анђео за њим иде, говорећи: Паде, паде Вавилон велики, што напоји све народе вином гнева блудничења свога“ (Откр. 14:8).
Велики Вавилон је симбол силе или царства које је својим нечистотама опило народе. Свети Оци су га тумачили различито – неки као Рим, неки као царства овога света. То је свака сила која одвраћа људе од Бога.
Опомена трећег анђела
„А трећи анђео за њима иђаше говорећи гласом великим: Ако се ко поклони звери и лику њеном, и прими жиг на чело своје или на руку своју, и он ће пити од вина гнева Божијега…“ (Откр. 14:9–10).
Ово значи да ће они који приме жиг звери бити одвојени од Бога и мучени. То није Божија казна у смислу освете, већ последица човековог избора – као када неко попије отров, иако је упозорен. Бог упозорава да би нас спасао.
Вечне муке и вечна радост
„И дим мучења њиховог излазиће у векове векова; и неће имати мира дан и ноћ који се клањају звери и лику њеном, и који примају жиг имена њеног“ (Откр. 14:11).
Ово одбацује јеретичке теорије као што су пресељење душа (реинкарнација) или учење о чистилишту. Човек живи једном, умире једном и иде или у вечни живот са Богом или у вечну одвојеност од Њега.
Мучење је вечно, али и Царство Божије је вечно. Блажени су они који уђу у Царство Божије, а несрећни они који остану одвојени од Бога, јер више неће имати прилику да промене свој вечни положај.
