Једно од најубојитијих оружја витешког доба у Европи. Познат широм света, изузетно цењен и тражен и оружје господе српских витезова.
Мач оваквог типа је измишљен у средњевековној Србији, коју су наши свети владари Немањићи претворили у економску и војну суперсилу. Српски мач је прави витешки дворучњак чије су основне специфичности двосекло сечиво, четвртаста јабука и накрсница извијена у облику латиничног слова „S“, који се одмах показао као врло успешан у пракси. То му је била најбоља препорука да постане тражен далеко изван граница тадашње Србије.
Истраживања указују да је овакав мач почео да се кује у Српском царству још за време цара Душана. Касније се у изворима из 15. и 16. века помиње као „spade schiavonesche“ и у то време се производи у Венецији. Међутим, према изворима из Дубровачког архива, прво помињање овог мача налазимо у тестаменту тада највећег дубровачког ковача Добрича Бунисалића из 1391. године.
Два мача скјавонеска
Добрич у својој заоставштини помиње „два мача скјавонеска“ тј. српска, јер се у Дубровнику, током средњег века, израз „Склавониа“ означавао искључиво средњовековну Србију. Такође, најстарији примерци овог мача нису пронађени у Дубровнику, Венецији или било где другде у Европи, већ су пронађени у Србији.
Најстарији примерци српског мача датирају из друге половине 14. века. Било је потребно да протекне одређено време од када је почела масовна производња ових мачева, док нису постали довољно познати и добили своје име које је стигло у Дубровник и које је забележено 1391. године. Са приличном сигурношћу се може тврдити да је српски мач био у употреби у српској војсци и пре Маричке и Косовске битке.
Борба против сабље
Ово оружје се показало као изузетно ефикасно у борби против сабље, какве су имали турски освајачи. Зато се популарност српског мача ширила највише тамо где се користио против тадашњих турских сабљи. У Мађарској, током 15. века почиње масовна производња српског мача, која потиче од српских мајстора-ковача, који се склањају на север од турских похода.
Српска војска је у време цара Душана уносила многе новине у своју ратну тактику, вештину, израду и употребу оружја, што се показало изузетно ефикасним. Уз српски мач, развијао се посебан систем ратовања који је подразумевао постојање тешко оклопљене коњице, а са тактичке стране, у бојевима се ишло на то да таква коњица јуриша на главнокомандујућег владара који напада српску војску, па су тако у бојевима са Србима главе губили један бугарски цар, турски султан итд.
Након изненадне смрти цара Душана, српски великаши, који су се међусобно борили за превласт у време распада великог царства, имали су своје војске у којима су централно место заузимали управо тешко оклопљени коњаници, са оваквим мачевима. Српски великаши су увозили најсавременије и најбоље оклопе и оружје свог времена за своје ратнике, али су имали и домаћу производњу оружја, која је у многоме била на самом светском врху.
