Свети Сава је за српски народ много тога, други спаситеља после Првог и највећег међу синовима људским – Господа Христа.
Затим просветитељ, учитељ, утемељитет идентитета, државности, црквене аутономије, зачетник српске аутентичке културе.
Међутим, ако смем да у све дефиниције Светосавља придодам и један свој закључак – а то је да сам са Светосављем могао да се упознам шире, дубље и свеобухватније тек на Светој Гори.
Ушавши у скромну, уређењу и тамјаном окађену испосницу где ме је метанијом до пода сачекао монах на послушању, видевши искушеника телесно изнемогло од поста да је грађе попут гране голе витке јеле, видевши место где се 20. катизми псалтира дневно прочита сваки дан већ 800 година, где се Јеванђеље прочита за 5 дана, где се кости лепе за кожу од рада, поста, где се подочњаци пружају до пода услед свеноћних бденија и подвига неспавања, могао сам да наслутим величину Светог Саве.
Тек на таквом месту, у таквом животу, у таквом самоодрицању зарад Христа, човек може да спозна шта је Светосавље.
На месту које је установио, типиком оградио и учврстио млади принц ми видимо путоказ који је оставио Свети Сава. Тај путоказ нису ни раскошна архитектура и уметност, ни држава до Солуна, ни светска слава, ни моћ.
Свети Сава је оставио све то, презрео је уживање, похвале, удобност.
И својевољно је изабрао да се на Светој Гори зарад Христа, Цркве, отаџбине изнурава до изнемоглости.
Данас, када Срби ни Оче наш не читају ујутру, када се на помен речи Псалтир Срби бече као да је неко рекао кинеску реч, када је пост симбол кркања рибе на велики петак док не ухвати мучнина, морамо да се сетимо шта је оставио Свети Сава као главни аманет.
А то су подвиг, живот у Цркви, живот сталног одрицања од уживања, од наслада, порока и греха.
То је непрестано покајање, то је Светотајински живот у Цркви, исповест, пост, непрекидна молитва и самодисциплина.
То је темељ. Свети Сава је градио и српску аутокефалну Цркву, и српску државу, културу. Просвећивао је народ, поучавао – али тек кад је поучио себе; Свети Сава је градио спољашње храмове од најбољег далматинског каменаи бојио фреске најлепшим византијским бојама, али тек кад је у себи уздигао унутрашњи, невидљиви и много већи и чвршћи храм.
Свети Сава је друге позивао на покајање, тек кад се он покајао.
Свети Сава је годинамс живео у тишини, подвигу и непрекидном бденију, и тек онда кренуо на јавно делање.
Данас, када се политиком баве људи без радног стажа, када поучавају они који ни свој живот нису средили, када ђаци хоће да уче професоре, када шефови хоће да буду људи који нису жуљевима окитили своје дланове, ваља застати и сетити се да је Светосавље борба са собом, за Христа, за другог, жртва, одрицање и труд зарад љубави, па тек онда раскошна спољна грађевина, тек онда велика држава и светска култура
