„Почетак је оно највеће. У себи носи скривену судбину свега што долази“ – написао је Мартин Хајдегер, један од најзначајнијих филозофа претходног века, сажимајући своју централну идеју о Анфангу – изворном почетку који одређује судбину свега што ће се десити, наглашавајући тиме различитост у односу на Бегинн – обични, свима видљиви, почетак неког деловања.
Хајдегер је био велики заљубљеник у фудбал, поготово у „Кајзера“ Франца Бекенбауера – једног од оних који је на митској Астеки куцао на врата раја, која су за њега ипак остала затворена.
Објашњавајући да је у самом, голим оком видљивом почетку већ садржано и све оно што долази, Хајдегер би говорио и да све оно што је велико, може започети само са великим. Тамо где је Бекенбауер губио 1970. као играч у „утакмици века“ (на крају турнира чији је пехар завршио у рукама Пелеа), па затим 1986. као тренер у финалу (након којег је Мардона дигао „Богињу“ у ваздух) – баш тамо ће вечерас започети Светско првенство у фудбалу.
Астека, према свему што нас је историја до сада научила, није стадион на којем се играју велике утакмице, већ стадион који их производи.
Иако је закон јачег одвојио саму завршницу турнира од овог фудбалског светилишта, очи заљубљеника у најважнију споредну ствар на свету остаће усредсређене на ново ишчекивање магије коју само тај стадион може произвести у пет утакмица које ће угостити.
Мундијал екстрема: Између енормних врућина и исцрпљујућих путовања
Од Астеке до ванкуверског стадиона овог лета можемо очекивати фудбал са другачијим логичким сљедовима од оних којима се кретао клупски фудбал од завршетка катарског турнира.
Ограничавајући фактори за наставак еволуције на „смотри најбољих“ сакривају се у опозитним факторима:
Квалитативне разлике међу репрезентацијама биће никад израженије.
Најбољи играчи неће имати најбоље услове за приказ својих вештина.
Пред нама је првенство које ће у великој мери бити испуњено великим врућинама, којима смо сведочили на прошлогодишњем Светском клупском првенству, али и изразито дугачким путовањима, какве мундијалска историја до сада не познаје.
Тактичке дилеме: Зонски блок или стриктна маркација „1 на 1“?
Претходна два Светска првенства била су успоравана опредељењем већине екипа да им почетна дефанзивна идеја буде зонско брањење у средњој и ниској трећини терена. Међутим, последње две године клупског, па и репрезентативног фудбала, као нови идентитет враћају идеју брањења стриктном „један-на-један“ маркацијом по целом терену.
То убрзава дешавања на терену и отвара кључна питања која ће у многоме одредити изглед овог Мундијала:
Да ли ће екипе које желе да успоре ритам успети да се одупру новој промени правила? Ова промена се премијерно проводи на првенству са циљем да свима одузме могућност одуговлачења као стратегије.
Како ће се екипе регенерисати у високом пресингу? Да ли ће тимови који желе константан високи притисак моћи довољно добро да се опорављају, ротирају дугачак ростер и до које границе ће прихватати покушаје противника да њихов притисак прескаче дугим лоптама?
Повратак коријенима: Четврта линија напада и револуција стара један век
У нападачком, као и у одбрамбеном делу, фудбал је цикличан спорт. Трендови често поједу сами себе, а онда се опет на велика врата враћају када се све алтернативе у међувремену истроше и затвори се пуни круг.
У највећој мери, екипе данас нападају у 3-2-2-3 офанзивној структури. Она подстиче још из 1925. године и тадашње промене правила офсајда, а имплементирао ју је Херберт Чепман који је желео направити већи балан између одбране и напада. Енглез је тиме постао део фудбалске тактичке легенде, а иза њега је остала оставштина која се већ цели век назива WM формација.
Циљ је стварање линије вишка и хватање противника у раскораку.
Када причамо о формацијама, углавном говоримо о три линије унутар тима (нападачкој, везној и одбрамбеној), што видимо у системима 4-4-2, 3-5-2, 4-3-3, 5-4-1. Свима им је заједничко да у средњим и ниским блоковима креирају три линије, чије је главно правило компактност.
Као одговор на такву дефанзивну еволуцију, која је донела никад ближе и компактније линије са циљем да ограниче простор, тренери су креирали четири нападачке линије. Тако смо се, век касније, вратили на структурирану WM формацију (3-2-2-3).
Поменутом структуром, која ће бити најчешћа нападачка варијанта на овом првенству, екипе желе да након навученог притиска на носиоца лопте у првој линији створе линију вишка, ухвате противничку средину у раскораку и лакше померају лопту ка голу.
Одбране које диктирају ритам шампиона
Како би спречили овакву доминацију противника, поједини тимови ће се бранити стриктном маркацијом „човек-човека“. То изискује знатно више енергије, али не допушта ривалу да манипулише простором на начин на који је навикао и утренирао.
У томе ће се крити највећа тактичка борба овог првенства. У Лиги шампиона је стриктна маркација већ однела победу. Сада остаје да видимо да ли ће нас Светско првенство спустити на ниво Лиге конференција, где је тријумфовала беспрекорно уиграна 4-4-2 зонска одбрана.
Једно је сигурно – уз прекиде, о којима ћемо тек писати, одбране ће пуно више диктирати ритам и одлучивати победника овог турнира него што ће за то простора имати нападачке филозофије тимова.
Вечерас ће се први пут у историји светских првенстава десити да један пар по други пут отвара турнир. Такође, први пут Мундијал почиње на стадиону на којем се два пута до сада подизао шампионски пехар.
Пише се нова страница историје – она која највеће претвара у бесмртне.
Стефан Пуповац, фудбалски скаут и аналитичар за Провјерено
