Док Америка спроводи војне операције у Венецуели, Русија води рат у Украјини скоро четири године, а Кина појачава контролу над Тајваном. Постаје јасно да се свет брзо враћа политици силе и све отворенијем наметању интересних сфера.
У таквом поретку, велико питање је шта чека Европу, континент који је економски гигант, али политички и војно фрагментиран.
Управо акција у Венецуели, која представља најзначајнију америчку војну интервенцију у Латинској Америци од Хладног рата, показује како нови светски поредак функционише у пракси. Вашингтон је свргнуо режим у сувереној држави, киднаповао председника Николаса Мадура и отворено објавио да ће “владати” земљом док се не успостави поредак који им одговара.
Убрзо након акције, амерички председник Доналд Трамп је запретио Колумбији и Гренланду. У интервјуу за Атлантик је рекао да би и друге земље могле бити предмет америчке интервенције. “Апсолутно нам је потребан Гренланд”, рекао је амерички председник о острву, које је део чланице НАТО Данске.
Сфере интересовања великих сила
САД тако поново третирају западну хемисферу, од Латинске Америке и Кариба до стратешки кључних тачака на Арктику и Панамског канала, као подручје у којем не толеришу озбиљне конкуренте. То је модерна верзија Монроове доктрине, принципа америчке спољне политике старог више од 200 година, према којем је цели западни део света америчка интересна зона.
Русија не крије сопствену сферу интересовања. Рат у Украјини је одавно прерастао обим сукоба око једне земље и постао је покушај Москве да на силу редефинише границе и безбедносну архитектуру Европе. Кремљ јасно ставља до знања да постсовјетски простор сматра зоном где Запад нема шта да полаже право.
Кина, за разлику од Русије, делује спорије и стрпљивије, али са подједнако јасним циљем. Тајван остаје жариште кинеске политике, симбол повратка “изгубљене територије”. Пекинг је недавно одржао дводневне војне вежбе око Тајвана, које су укључивале лансирање ракета и учешће авиона и ратних бродова.
Да ли настаје нови светски поредак?
Њу стејтсмен пише да сведочимо рађању новог светског поретка и новог доба одметничких суперсила.
Европа тражи свој сопствени правац
Док САД, Русија и Кина отвореније него икад дефинишу своје сфере утицаја, Европа и даље тражи свој правац.
“Нико неће озбиљно схватити слабу и подељену Европу: ни непријатеља ни савезника. То је већ јасно. Морамо коначно поверовати у сопствену снагу, морамо наставити да се наоружавамо и морамо остати уједињени као никада до сада. Један за све и сви за једног. У супротном, готови смо”, рекао је пољски премијер Доналд Tusk након америчке војне операције у Венецуели.
Стручњаци већ дуго упозоравају да је време да се Европа уједини и осмисли заједнички фронт за акцију. Бивша немачка канцеларка Ангела Меркел се недавно огласила о том питању, позивајући Европску унију да се уједини у светлу ратова и криза.
Атлантски савет, невладина организација, каже да је Европа под притиском са истока и запада. Према организацији, примарни циљ руске деценијску кампању хибридног ратовања против Европе јесте да припреми терен за фрагментирани континент довољно слаб да прихвати проширену руску сферу утицаја.
На Западу, Сједињене Државе сигнализирају да се спремају да предају одговорност за конвенционалну одбрану континента Европљанима, задржавајући само нуклеарни кишобран.
Пут ка одбрамбеној аутономији
У свету где велике силе поново отворено говоре о сферама утицаја, одговор Европе не смеје и не може бити стварање сопствене зоне интереса у класичном империјалном смислу. Одговор Европе лежи у заштити сопственог стратешког простора и очувању политичке аутономије. Другим речима, она мора имати капацитет да брани сопствене интересе.
Најважнија од свега је идеја европске одбране. Иако се термин “европска војска” често појављује у медијима, важно је разумети да овај термин обухвата веома различите идеје. У стварној политичкој пракси, државе чланице су прилично скептичне према идеји предаје суверенитета над својим оружаним снагама наднационалном телу.
Рад на координисаним одбрамбеним способностима се појављује као реалнија алтернатива. ЕУ је већ покренула низ иницијатива које иду у том правцу: од сталне структурне сарадње, која омогућава заједничке пројекте наоружавања, до Европског фонда за одбрану и свеобухватних планова као што је “Спремност 2030”, стратешки програм вредан око 800 милијарди евра за јачање европских капацитета.
Треба напоменути да и издаци ЕУ за одбрану драматично расту због све интензивнијих глобалних претњи, а у последњих пет година износ се скоро удвостручио. Са укупно 198 милијарди евра потрошених у 2020. години, Европска одбрамбена агенција предвиђа да ће издаци достићи чак 392 милијарде евра у 2025. години.
Политичка фрагментација
Кључни изазов за европску координацију такође лежи у систему доношења одлука. У ЕУ, спољна и безбедносна политика и даље захтева једногласност, што омогућава појединачним државама чланицама да блокирају заједничке потезе.
Аналитичари све чешће кажу да такав модел паралише спољно деловање ЕУ и да би прелазак на квалификовану већину у одређеним случајевима могао помоћи Европи да брже и одлучније реагује на спољне претње.
