Књига Нила Балфура и Сели Мекеј “Princе Paul of Yugoslavia”, објављена у Лондону 1980. године, доживела је југословенско издање тек 1990. У поднаслову је писало: једна закаснела биографија.
Међутим, било је то више од закаснеле биографије, била је то ретка прилика да се Срби упознају са истинском судбином и политиком кнеза Павла на коме је неправедна пизма издајника, пизма коју је деценијама подржавала идеологизована комунистичка историја, као и оне снаге у Енглеској које су учествовале у довођењу Тита на власт.
Разговор Нила Балфура и Луке Мичете
О политици кнеза Павла и његовој злехудој судбини разговарали смо са његовим биографом Нилом Балфуром који је био гост на београдском “округлом столу” “27. март 1941: кнез Павле у вихорима европске политике”.
Мичета: Амерички историчар Ричард Шенкман каже да су Французи имали више тенкова и авиона него Немци. Немачка је, рецимо, 1940. године имала 2 500 тенкова – хиљаду мање него савезници и то без САД. Југославија која није била ни близу величини и снази једне Француске, пружила је отпор Трећем рајху.
Данас, изгледа, преовлађују мишљења које је својевремено изнео британски историчар и дипломата сер Сесил Перот: “Да је политика кнеза Павла остала на снази, рат са Осовином био би избегнут и све жртве и разарања које је Југославија поднела, били би избегнути.”
БАЛФУР: У праву сте. Када је кнез Павле био у посети Хитлеру пратила га је и кнегиња Олга. У свом дневнику кнегиња је написала да је војна парада трајала више од три сата. Негде на половини параде, Олга је посумњала да су неки тенкови потпуно исти. Послала је свог пратиоца да баци поглед иза свечане трибине. Када се пратилац вратио, обавестио ју је да тенкови иду укруг, како би изгледало да их има више.
Но, без обзира на све, Немачка је била изузетна војна сила. Апсолутно је било нелогично и са војног и са политичког аспекта да се Југославија супротстави Трећем рајху. Приморавање Југославије на тако нешто било је приморавање на непосредно национално самоубиство. Али, мислило се да је то у интересу Енглеске. Међутим, убеђен сам да то није било у британском интересу.
Мичета: Тада?
БАЛФУР: Да, тада. Била је то лоша политика. То тврдим иако су у то време Енглези водили очајничку битку. Пуч им је био од велике моралне важности – једна европска земља се успротивила Немцима. Али, то није представљало ништа више од пуке моралне подршке.
Мичета: Британци су инсистирали на тој моралној димензији и поред недвосмисленог сазнања да ће то Југословени крваво платити?
БАЛФУР: Изузетно им је био важан тај морални моменат. Међутим, и политички, и војно, и демографски то је била потпуна катастрофа за Србе. То је био крај демократије, крај монархије, али, нажалост, почетак ужасних 50 година комунизма.
Мичета: О британским интересима најбоље сведоче речи Ситон-Вотсона: “Можда ће југословенске читаоце… шокирати безобзирна и сирова рачуница британских политичара, генерала и функционера… да се с њиховим животима поступало као с обичном робом, као с нечим што се и може и сме и што треба жртвовати за британске војне интересе… На коцки је био сам опстанак Британије, па је британско вођство морало бити немилосрдно и безобзирно.”
Занимљиво је да су Британци и 21. марта били спремни да прихвате потписивање Тројног пакта од стране Југославије. Идн у писму упућеном Черчилу 21. марта и каже: “Ако дође до потписивања пакта, све би требало да учинимо да умањимо његов значај и да Југославију држимо у игри.”
БАЛФУР: Потпуно тачно. Још у јуну 1940. године Џулијан Емери (помоћник аташеа за штампу британске амбасаде у Београду) саветовао је да се изврши пуч и свргне кнез Павле. Њега је британски амбасадор Роналд Кембел хтео чак да најури из Београда јер му је сметао у спровођењу британске политике.
Међутим, када су се Цветковић и Цинцар-Марковић вратили у Београд после потписивања, у новинама није било ни помена о обезбеђеном југословенском суверенитету. Југославија је третирана као обична чланица Осовине.
У том тренутку, логично, почињу интриге, завере… Пуч није могао да се заустави. Британска влада је подржала државни удар као херојски акт. Иако је са војне тачке био потпуно бесмислен.
Мичета: Слободан Јовановић сматра да је кнез Павле све до јануара био решен да приђе Енглезима. Али, када је од Хитлера чуо да Немачка нема никаквих територијалних аспирација на Балкану, већ да само жели сигурно залеђе јер намерава да нападне Совјетски Савез, Јовановић мисли да се кнез тада преломио из два разлога: први, из дна душе мрзео је бољшевике, и други, намеравао је да буде посредник између Немаца и Енглеза.
БАЛФУР: Са тиме бих се сагласио. Принц Павле је био жестоко антикомунистички настројен. Друго, у писмима које је писао, сваки став је одисао антинацистичким тоном. Незамисливо је да је имао икакву мотивацију за потписивање пакта која би се могла тумачити као пронемачки акт или нешто што је мотивисано нацистичком идеологијом.
Врло је могуће да је почео да верује да Немачка можда неће желети рат на Балкану, да је, у ствари, оно што Немци желе неутралност да би имали сигуран бок, сигуран југ. Пошто су почетком марта Мађарска, Румунија и Бугарска потписале пакт било је сасвим разумно од кнеза Павла да изабере политику неутралности која је била најбоља за његову земљу.
Мичета: Свестан да ће тиме покварити своје односе са Британијом?
БАЛФУР: Наравно. Постоји писмо у коме каже: било би најлакше за мене да објавим рат, да са својом породицом одлетим у Лондон и живим живот угледног човека у Енглеској а да при том оставим пепео од земље мом нећаку Петру.
Мичета: У мемоарима Хенрија Чипса Ченона пише да је принц Павле био под утицајем својих британских пријатеља који су махом били из кругова наклоњених Невилу Чемберлену и његовој политици “удобровољавања”.
БАЛФУР: Не. Постоје забелешке у Министарству спољних послова у Лондону где он говори: Не познајете тог лудака у Берлину, не знате на шта је способан. Ја га познајем. Верујте ми, умаршираће у Чешку, умаршираће у Пољску, умаршираће у Југославију. Неће бити задовољан док не освоји Европу… Пошаљите ми тенкове, авионе, дајте нам финансијску помоћ… Његов надимак у то време у Лондону био је “палсџ” што значи – онај који се тресе. У Лондону је важио за интелектуалца, уметника који је препаднут од стране Немаца.
Мичета: Кнез је студирао са Ентонијем Идном. Међутим, изгледа да ни Идн ни Черчил нису били наклоњени југословенском кнезу. Черчил у својим мемоарима пише: под намесништвом кнеза Павла, углед монархије је ишчезао.
БАЛФУР: Принц Павле врло изражено није волео сер Ентонија Идна.
Мичета: Да ли и обрнуто? Много је важније ако Идн није подносио Павла?
БАЛФУР: Наравно. Ни Идн није подносио кнеза. Али не из школских дана у Оксфорду. Сер Ентони Идн био је старији од њега. Сумњам да је Идн уопште знао ко је принц Павле док је био на Оксфорду. На Оксфорду је Идн био познат као јака личност, изузетно интелигентан, веома амбициозан и прилични силеџија. Тешко да га је тада занимао неки танкоћутни младић, па ма био он и принц, који преферира уметност.
Мичета: Откуд онда анимозитет?
БАЛФУР: Кад је Идн крајем тридесетих био подсекретар у Министарству спољних послова, принц Павле је постао намесник у Југославији. Идн је истовремено, у складу са својом арогантном природом, сматрао да принц Павле треба да буде третиран као британски проконзул у Београду. Ако читате писма која је Идн слао од јануара до марта 1941. године, видите да су то писма арогантног силеџије, грубијана који шутира свог пса да би пас скочио на ону страну на коју тај силеџија хоће да пас скочи. Наравно, принц Павле је имао став о томе.
Мичета: Има ли елемената за претпоставку да је Павлова нетрпељивост према Идну имала утицаја на његове политичке одлуке?
БАЛФУР: Било би разумљиво да је његов анимозитет према Идну утицао на његове политичке одлуке. Међутим, познајући кнеза, могу да кажем да то није био случај.
Мичета: Постоје ли сазнања да су се срели принц Павле и Винстон Черчил?
БАЛФУР: Не. Бар ја нисам нашао да је игде забележено да су се Черчил и кнез Павле срели.
Мичета: Зашто је Черчил имао такав однос према кнезу Павлу?
БАЛФУР: Черчил је оформио мишљење о принцу Павлу на основу информација које му је прослеђивало Министарство спољних послова.
Мичета: Дакле, Идн?
БАЛФУР: Наравно. Њему је речено: то је наш пријатељ. У Форин офису је био обележен са Ф. Значи, френд. А тај наш пријатељ ставља параф на Тројни пакт. Черчилу је представљен као слабић који је урадио лошу ствар по Британију.
Мичета: Кнез Павле је имао изузетне противнике. Један од њих је и списатељица Ребека Вест. Значи ли то да је Ребека Вест била један од инструмената британске политике према Југославији?
БАЛФУР: Да, сигурно. Принц Павле је мислио да је њена књига “Црно јагње и сиви соко” учинила више штете његовом имену у Југославији него било ко.
Мичета: “Шта се може против бестселера”?
БАЛФУР: Да, то је управо рекао кнез приликом појаве њене књиге. Био је потпуно у праву.
Мичета: Прича о тој књизи Ребеке Вест је позната. Међутим, мање је познато да је Ребека Вест написала сатиричну приповетку “Магична кугла мадам Саре” која се бави Титом и сукобљеним странама у Југославији и где је Тито представљен као лош момак. Али, та прича је остала необјављена јер је Ребека Вест на састанку у Форин офису сер Орму Сарџету (који ју је убедио да је “маршал Тито признат јер нам је то у војном смислу било неопходно”) обећала да неће објавити приповетку?
БАЛФУР: То је тачно. Али, Тито је постао енглеско мезимче. Због изузетне репутације Ребеке Вест било је у британском интересу да тако нешто не буде штампано.
Мичета: Многи данас мисле да је на снази остао аранжман кнеза Павла са Немцима да не би било Јасеновца, да не би било толиког пострадања српског народа у Другом светском рату?
БАЛФУР: Убеђен сам, да је Пакт испоштован, да би Хитлер оставио Југославију на миру. Принц Павле и Владко Мачек – чији су односи били довољно снажни – очували би јединство Југославије.
Мичета: И Павелић не би дошао у ситуацију да спроведе геноцид над српским народом.
БАЛФУР: Наравно. Павелић је био један обичан мали криминалац.
Мичета: Може ли се рећи да кнез Павле није издао савезничку ствар?
БАЛФУР: Принц Павле није поступио издајнички према савезницима. Павле је потписао једини пакт о неутралности који је Адолф Хитлер икада прихватио. Кнез Павле је желео да “купи” што је могуће више времена, док Енглеска и остали савезници не буду у могућности да помогну Југославији. Да кад Југославија уђе у рат не изврши истовремено и самоубиство.
Одстрањивање кнеза Павла са југословенске и европске политичке сцене била је трагедија за вашу земљу. Дубоко жалим због улоге коју је моја земља играла у томе.
Мичета: У Енглеској су вам замерали да сте књигу написали о свом тасту (Нил Балфур је био ожењен принцезом Јелисаветом Карађорђевић) а против најчувенијег Британца Винстона Черчила!
БАЛФУР: Када сам у Лондону учествовао у емисији “Сретните штампу”, неколико новинара ме је интервјуисало. Један ме је питао баш то: ви сте зет тог човека и написали сте књигу којом га браните, а нападате успомену на највећег Енглеза свих времена Винстона Черчила. И то сте урадили само зато што сте се оженили ћерком тог човека.
Одговорио сам: када сам писао књигу о принцу Павлу био сам разведен од његове ћерке, а био ожењен унуком (по бочној линији) Винстона Черчила.
