Има нешто исконски чисто у идеји ринга. Боља метафора човековог положаја у друштву од затвора. У затвору је још могуће неко заваравање. На рингу нема бежања; нема тактике; нема ни наде. Овде се све открива. Остатак живота је тренинг, психолошка припрема, тражење победничке стратегије. А кад се једном ступи на ринг, пуцају аркаде, ломе се вилице, открива се од чега је човек направљен. Мали бијели квадрат ограђен лабавим конопцима. Ниједне сенке; стално је сваки детаљ под рефлекторима. У свакодневном животу ова неподношљива суштина прекривена је безбројним илузијама, жељама, погодбама, плановима, надама, досадом – има пуно празног хода. И на позоришној сцени увек има неких вишкова, чак су и грчке трагедије разводњене наслагама гестова и брбљања. Доказује се и оправдава. Све је то погодба и превара. Ко може да одглуми оно изопачено лице испод песнице с којега одскачу капљице крви и зноја? Живот се на рингу своди на три састојка које хемија не може да разблажи: страх, борбу и пад.
Нигдје није тако опипљива страст масе над човјеком осуђеним на самоћу и пад. И то какву самоћу! Усред узавреле масе, го, сведен на оно што му је Бог дао, песнице и жељу за животом, гоњен као што није гоњена ниједна звијер, тоне у несвијест док се над њим надноси безброј ужарених очију, урла безброј промуклих грла, а судија строгог лица хладно одбројава последњих десет бројева до изласка са ринга. Кад се боксер после меча погледа у огледало, не зна ко је то тамо. Нешто унакажено, ружно, застрашујуће.
Та несрећна наказа му је ближа од најљепше нашминканих маски. Све је то тако, осим ако је човјек направљен од несаломивог материјала. Онда се деси нешто као прекид у историји. Нешто као пауза усред кошмара. Мора филм да се врати уназад, иначе се ништа не разумије. Који је то човјек направљен од несаломивог материјала? Најбољи, највећи, најљепши. Тога нема. Има. Сједи да ти причам. Десило се једном – да ја знам, није двапут – да публика није могла да напусти салу ни два сата после меча. Боксовало се у Њујорку до касно у ноћ. Гледаоци су као зачарани буљили у празан ринг не вјерујући очима да су видјеле оно што су видјеле. За нас у Европи то се дешавало у четири ујутро. Ни после се није могло отићи на спавање. Човјек осјећа да нешто издаје ако се само у мислима удаљи од онога што је видио, камоли да оде на спавање. Ту би требало остати. Улази у дан после таквог јутра као да иде у прогонство, у нешто хладно, мутно, љигаво.
До неколико година прије смрти изводили су га у јавност, а онда није више било ни тих излазака. Пронесио се глас да је умро, па породица демантује. Негдје сам прочитао да је стално био у болници. Имао је Паркинсонову болест. У завршној фази та болест срамотно деградира човјека. По симптомима личи, можда више него иједна болест, на метафизички страх који се шири из језгра живота на сваку ћелију: све дрхти, све се кида, ништа не добија пун облик, ни ријечи ни покрети.
Видио сам га једном. Не сјећам се каква је приредба била у питању, јер су га увијек изводили да увелича неку прославу или велики спортски догађај. Личио је на велику ријетку животињу која се показује као куриозитет. Људи се гурају да је виде. А животиња прави споре уплашене покрете који показују да нема представу о томе гдје се налази.
Воде га за руку, неко узвикује његово име и додаје „прави амерички херој“. То је статус Мухамеда Алија у завршној фази живота. Монструозно је надут од љекова. Не може да говори. На тугаљив начин и овако надуто лице подсјећа на летећег Клеја из ране младости. Имао је рефлексе мачке. Плесао је на рингу као балерина. Имао је оно што се зове „baby face“, овално, умиљато лице црне дјеце са очима пуним жара. И сад ово неприродно надуто лице обликом подсјећа на оно „baby face“ које је освојило свијет још прије него је постао првак свијета, било му је тек двадесет година. Овај надути мјех који му сад служи умјесто лица могао би бити неслана шала да није очију које на томе лицу још не умиру. Све је умрло, али очи су још живе. Живе, додуше, негдје далеко у дубини главе, као да их носи мала ноћна животиња која бјежи све дубље у шуму. Нема краја ни њеном страху ни немилосрдности гонилаца.
Увијек је био симбол нечега што га далеко превазилази. И кад је побјеђивао и кад је губио. И кад је био најљепши човјек на свијету и кад је постао надута мумија. Воли га слава. Зато је тако брзо постао славан и зато је безброј писаца, социолога, новинара, стално имало потребу да некако протумачи шта он значи у модерном друштву. И сад се десило ово: Мухамед Али умире од страха, дрхти потпуно немоћан пред руком малог дјетета, водају га по приредбама. Ради за Уједињене нације. Као амбасадор добре воље.
То напросто не може бити. Може се десити свакоме осим њему. Имао је таленат да претвори у „догађај“ све што ради и у центар свијета сваку тачку на којој се он налази. Једна од титула коју је носио је „највећи его Америке“. Једино је њему природно стајала титула „најславнијег човјека на свијету“, коју му је, чини ми се, дао Би-би-си. Изгледало је на почетку његове каријере да је то све последица изузетног талента за рекламу и провокацију. Писало се да је он један од првих схватио да је модерно друштво циркус у коме владају искључиво закони шоу-бизниса. Овладао је тим законима прије других и боље од других. Био је постао симбол реклама и лажи које најбезначајније бесмислице претварају у велики догађај. Али већ тада је у Мухамеду Алију било нешто друкчије. Јесте био мајстор рекламе и лажи, али сâм није био производ ни рекламе ни лажи. Хвалио се да је најбољи боксер свих времена, али је и био најбољи боксер свих времена. Никад првак у тешкој категорији није плесао по рингу као да је из лаких категорија, никад није имао боље рефлексе него они из лаких категорија ни ударао брже од њих.
Добро, говорило се, лијеп је, брз је, вјешт је, духовит је, али нема оне примитивне силине, оне исконске снаге која чини величину боксера, није луд, није ужасан, није звијер. Ко је могао знати? Ко је могао знати управо то: нијесте још видјели шта значи бити неустрашив, неурачуњив, бијесан и несаломив – док се он не открије у својој истини. Могло се знати од почетка, него човјека превари она лакоћа с којом се забављао на рингу. Могло се знати ако човјек запостави све орнаменте великог мајстора и загледа му се само у очи.
Ниједна звијер не открива тако чисту мјешавину страха од гонилаца и одлучност да никад више не устукне. Стајао је на рингу као на позорници свијета, с лудачким поносом Највећег, Најбољег, Најљепшег, спреман да се судари са свијетом као да се заклео прецима своје понижене расе да никад више неће клекнути пред господарима. Све се то видјело још на младом Клеју. Али ко би помислио да ће се то заиста развити до оноликог сјаја!
Тако чистих и тако силних страсти какве је Мухамед Али носио у очима тешко да се може наћи. Можда код неких птица грабљивица. То је био поглед што креће из већих дубина и као да цијепа површину облика на које се спушта. Не клиза свијетом по површини, него га цијепа.
Хвалио се да је најљепши човјек на свијету, али је и био најљепши човјек на свијету. Био је истинит – у ономе балону реклама и илузија шездесетих година био је као небрушени дијамант. На крају је остао утисак да га ништа друго није ни занимало до да изрази своју истину до краја и натјера све гледаоце да је виде. Дуго је било неподношљиво што за свједока своје изузетности узима цијело човјечанство, и то са гордошћу каква је неприхватљива и кад је човјек сам пред огледалом занесен собом, камоли у јавном животу. Очекује се од тако обдарених људи да буду мало скромнији.
Што баш ти?! Ко те изабрао?! Али на крају, сви су се поклонили. Све је испало како треба.
Много се хвалио, али и да је више не би било штете: нико му није био раван. Боксери увијек боксују „одоздо“. И да би се боље концентрисали за ударац и да би се боље заклонили и лакше издржали ударце. И увијек се труде да што стабилније стоје са обје ноге, да би јаче ударили и лакше избјегли изненадни напад. Само је Мухамед Али боксовао с висине, усправан, спуштених руку, забачене главе. Знао је ризике оваквог држања боље него ико, али је у њему увијек био неко ко се не савија. Са тим није било компромиса. Само се није знало докле тај неко може да иде. Да ли ће се тако држати и кад постане вруће, да ли је у питању само вјешт и надуван спортиста, или човјек који се не савија ни кад дође страшна ура. Цио свијет је било захватило неко нездраво, подмукло очекивање тренутка кад ће се открити слабост Мухамеда Алија.
А онда је истина почела да се открива. У томе откривању – ако није у питању апстрактна него људска истина – увијек има нешто бар малчице величанствено. То долази од вишка љепоте. Ко тада у себи не осјећа дивљење, него настави да завиди и закера, од тога никад неће бити човјека. Дешава се полако и тихо. Према истини је мозак подешен као према Богу. То је гост који се наводно одувијек очекује, али пошто никад није дошао прешао је у легенду, повукао се из мозга и притајио. Можда је заувијек отишао? И онда једнога дана кости под кожом почињу да се помјерају на неки неприродан начин. Шта ће ово бити? Проћи ће. Нешто се ипак дешава. А оно притајено очекивање из мозга, старије од свих страхова и жеља, пење се полако ка површини чула, обузима тијело. Видјећеш што нијеси мислио. Боље повјеруј одмах.
Истина се откривала далеко од величине спортског шампиона. Чим је први пут постао првак свијета прешао је у ислам и промијенио име – јер је Касијус Клеј „робовско име“. Није хтио ништа од робовске прошлости. У државама на југу Америке тада су још увијек црнци висили по уличним стаблима. Ко си ти да дижеш главу? Ни после освајања олимпијске медаље Касијуса Клеја нијесу пустили у ресторан за бијелце. После тога је бацио медаљу.
Започео је можда најважнију фазу црначке боре за равноправност у Америци. И Малколм X и Мартин Лутер Кинг ишли су путем који је он отварао. Са борбе за црначка права некако се спонтано његова побуњена свијест проширила на борбу против „истеблишмента“ у Америци и против рата у Вијетнаму. Он је био једна од првих јавних личности која се усудила да критикује тај рат. Тек касније, и можда највише захваљујући његовој популарности у круговима младих побуњеника и студената, развиће се цио антиратни покрет.
Ништа од тога није било смишљено. Мухамед Али није имао савјетника и није правио политичку стратегију. Из њега је куљала енергија која није могла бити каналисана и којом је спонтано реаговао на све што се дешава. А енергија је, ваљда, била од врсте која не може бити замућена. Иначе, како објаснити? Онако усправан у рингу, видио је далеко. Видио је свијет и знао је да га свијет гледа. Био је свјестан да је народни шампион, а да против њега, и у рингу и у животу, улазе у борбу разноразни представници „бијелог истеблишмента“. Била је то нова верзија најстарије људске приче: роб се буни против господара.
Требало га је понизити и сломити. За примјер. Има да пузи по поду и да моли, на очи цијелог свијета. Кад није могло друкчије, власт је одлучила да шампиона свијета пошаље у рат у Вијетнам. Тамо ће га трајно или бар привремено ућуткати.
Многи су тада у Америци бјежали од рата, али је само Али одбио да се одазове на позив и остао у Америци, можда зато што није научио да бјежи из ринга. Тада се то није видјело, него сад, гледајући уназад, видим: ушао је у ринг сам против најмоћније државе свијета. Јер ни Америка није могла назад кад је већ објављено да Али мора у рат: ако се повуче пред појединцем, држава ће изгубити ауторитет и сви поданици ће отказати послушност. А он није ни трепуно ни устукнуо.
Одбио је да иде у рат јер му то не дозвољавају Бог и савјест. Била је још једна сила: робовска прошлост његове расе. Мухамед Али је отказао послушност у име свих робова. Дешавало се да урла слободно као лав усред масе која га је смрзнуто гледала као да никад лава није видјела. Његово образложење за одбијање да ратује у Вијетнаму постало је једна од најславнијих реченица везаних за период тога рата. Рекао је: „Немам никаквих проблема с Вијетконгом, никад ме нико из Вијетконга није звао црнчугом.“
После тога, бар за извјесно вријеме, није могло да се филозофира о хуманитарном рату, геостратешким интересима, моралним обавезама цивилизације… Огласио се шампион.
Одузета му је шампионска титула, забранили су му да боксује, одузет му је пасош, осуђен је на затворску казну. Улагао је жалбе, бранио се са слободе, али није пристао да заћути. Стално је правио неке драме, држао предавања на Универзитетима, појављивао се као глумац у позоришту. И стално је водио жестоку, увијек речиту, духовиту и бескомпромисну кампању против „бијелог истеблишмента“, милитаризма, расизма…
Америка, али и остатак свијета, била је подијељена око њега. Постао је икона младих побуњеника шездесетих година и најутицајнија личност онога што се звало контракултура. А у истеблишменту је постао најомрзнутији човјек Америке. Све је са њим увијек било „нај“. Био је изнад свих, друкчији, јер у побуњеничким покретима који крећу одоздо и претварају се у моду увијек има много неуспјешних и фрустрираних људи који јашу на таласу; само је Мухамед Али био истинит. Он је силазио с трона свјетског шампиона, био је највећа свјетска звијезда која је све изгубила јер се супротставила властима. Постао је симбол онога за шта су се борили сви побуњеници: човјек који жртвује све у име гласа савјести.
Одједном се открило да је цијела његова личност одувијек стремила таквој улози. У његовој речитости, спонтаности, урлању, као и у његовом плесу у рингу, одувијек се наслућивала жеља за слободом и достојанством. Био је највећи боксер, постаће и највећи спортиста двадесетог вијека, али увијек је био и нешто више. Нешто изван категорија. Све је увијек слутило на човјека који је одлучио да збаци ланце и којега више никад нико неће уланчити. Пијан од слободе, непрекидно пјева и плеше.
Подударао се с духом шездесетих година, иако је био друкчији од свега што се тада радило и причало. И природно је постао најизразитији симбол тих година. Никакви хипици, рок музичари, филозофи, гуруи, нијесу ни приближно оличавали ову епоху као Мухамед Али. Сви други су били фолери. Лажни, привидно наивни, профитери. Сви су играли друштвене игре под маском провокатора. И они су јахали на духу побуне, али су сањали каријеру и паре. Само је Али хтио достојанство и слободу. Сви су „изгледали“ као да су нешто друго, и непрекидно су радили на томе „изгледу“, само је он заиста био оно што јесте. У томе је био најбољи представник „побуњене“ епохе, али и потпуно друкчији од помодних облика побуне. Док времена нијесу почела да се мијењају.
*
Први меч између њега и Фрејзера, као многи догађаји у шоу бизнису, проглашен је за „меч стољећа“. Али кад се десило оно што се десило, брзо су коментатори осјетили да уобичајена рекламна лаж у овом случају нема смисла. Полако је ушла у употребу просто ријеч „Борба“, „The Fight“. Сви додатни придјеви били су недовољни да објасне изузетност овог догађаја. И сад се непогрешиво зна на шта се мисли кад се каже „Борба“. Има само једна.
Међу безбројним коментарима који су покушали да дочарају искуство оних који су меч гледали можда је најближи истини: „Ноћ кад се зауставила историја.“ А социолошки је вјероватно најтачније запажање писца Хантера Томпсона: „Фрејзеров ударац (у петнаестој рунди) означио је крај шездесетих.“ После тога више ништа није било исто. Мухамед Али није боксовао скоро четири године и тек је недавно био добио дозволу да поново боксује. У међувремену је постао херој цијеле генерације. И даље је био „народни шампион“. Мржња владајуће елите и тихе конзервативне већине расла је до хистерије.
Самим чудом је тих година избјегао судбину Мартина Лутера Кинга и Малколма X. Нападали су га као издајника и кукавицу и звали га комунистом. У његовом одсуству Џо Фрејзер је постао нови шампион свијета, такође без изгубљеног меча. И Фрејзер је био црнац и велики боксер, али био је само спортиста који ради свој посао, како је сам говорио, и не мијеша се у политику. Зато су га прогласили „бијелим шампионом у црној кожи“. Мухамед Али је све такве звао „чича Тома“, или „кућни црнац“. То су господареви омиљени црнци, добри и вјерни као пси, господска дјеца их обожавају. Мухамед Али је сваким атомом свога бића мрзио кућне црнце.
Све је то створило такву атмосферу око овога меча да је он далеко превазишао оквире спортског догађаја. Њиме су се бавили људи који никакве везе са спортом нијесу имали. Сви су били за једног или за другог из безброј спортских, политичких, социолошких, естетских, филозофских разлога. Највише Америка, гдје је то било скоро питање рата, али и цио свијет је био подијељен на „Алија“ и „Фрејзера“.
Тек касније се уочило да ће после овога меча почети контраофанзива конзервативних снага у Америци, која ће до краја деценије довести на власт Роналда Регана, милитаристичку идеологију и финансијски капитализам. У томе ће бивши хипици и дисиденти добити улоге – и паре – о којима су сањали. Заиста је Фрејзеров ударац у петнаестој рунди означио крај једног свијета. Али мани свијет, у томе ударцу се открило нешто важније од свијета.
*
Десило се тада и нешто друго – морало се десити – нешто тужно и страшно, скривено од свих очију, о чему ни данас нема доказа. Какав је договор с властима Мухамед Али направио да би добио право да поново уђе у ринг? Да ли је пристао да престане да се бави политиком и да напада власт? Пала је нека Погодба. У ситним сатима, у сали иза ресторана. Она гадна сила што поткупљује сваку љепоту нагризла је спонтаност Мухамеда Алија. Само ту и тада. Требало је живјети. Убрзо је заиста престао да се бави политиком. Ускоро ће га и званични медији прогласити „највећим“. Он сам је престао на томе да инсистира.
Али то је било после. Сад је пред њим био меч вијека. Онај меч на коме ће се искупити за Погодбу.
Тукли су се, Фрејзер и Али, као два свијета који немају ништа заједничко и који не могу постојати истовремено: на живот и смрт, до последњег даха. А десило се да је један био заиста највећи боксер свих времена, иако зарђао после дуге паузе, а други неуморни борац на врхунцу форме, спремљен за овај меч како се можда ниједан боксер никад није спремао, скоро робот, тако да се „не види како је могуће да изгуби“, како је писао прије меча један новинар који је пратио Фрејзерове тренинге.
Све је стремило ка једној жижи, све се уклапало за „ноћ кад ће стати историја“.
У првом дијелу своје каријере, док је плесао, Мухамед Али практично није примио ниједан озбиљан ударац. Зато се сумњало да је „балерина“ и да ће се предати чим почне да добија батине по лијепом лицу на које је био толико поносан. У овоме мечу је примио много више удараца него у цијелом животу. Можда нико дотад није примио на рингу толико удараца. И то удараца од једног од највећих нокаутера у историји. Више није плесао. Пауза је била велика и био је четири године старији. Ударци су пљуштали непрекидно. Стално је изгледало да је меч на ивици нокаута, публика је била у делиријуму од почетка до краја меча. Сви су чекали да падне „највећи его Америке“.
У петнаестој рунди коначно се десило „оно“. Спор, измрцварен, на ногама које клецају, Али је био Фрејзеру на идеалној раздаљини. Таман колико овоме треба да замахне и цио се испружи, уносећи у ударац снагу цијелог тијела, и смјести му кроше у браду. Био је то, како је после рекао судија у рингу, најјачи ударац који један човјек може примити.
Цијело Алијево тијело силовито је одбачено уназад. Изгледало је да се одигло са пода прије него је треснуло на леђа. Ноге су му отишле у ваздух, за тренутак се чинило да ће се преврнути преко главе, а онда су и оне пале назад на патос, онако млитаво као да је тијело већ без живота.
Ако не мртав, Али је морао бити без свијести. Изнијеће га из ринга као мрцину. Никад више неће онако урлати, нити ће му очи онако изазовно сијати. Срамота се пела до неба. Наочиглед цијелог свијета.
Спавати. Можда сањати. Свака тачка на тијелу боли. Петнаест паклених рунди. Повући се негдје дубоко, далеко од разуларене гомиле. Лизати ране у самоћи. Одустати од свега.
Или устати?
Како?! И некако против Фрејзера и свјетске супер силе, али како против физичких и психичких закона живота?
*
Историја се зауставила, али мировала је само један трен. А онда је прешла у домен чуда. Мухамед Али је почео да устаје. Није лежао ни секунд. Боксери увијек у нокдауну, ако имају снаге да устану, чекају да судија почне да броји, одморе се до пет, до шест, па онда полако устају. Да дођу до даха. Да добију на времену. Мухамед Али је устајао као да се оклизнуо. Устајао је као у сну. Није се борио за дах, није добијао на времену. Није ни сумњао, ни мислио, ни калкулисао. Није могао бити ни секунд на поду.
После меча, Фрејзер је рекао да није вјеровао очима. Али је рекао: „Важно је да нијесам остао на поду.“ Лице му је било тмурно, поглед смрачен. Није знао шта се десило.
Нико није вјеровао очима. Ни данас, на снимку, не може да се вјерује очима. Неки догађаји остају невјероватни упркос протоку времена које све чини обичним. Свијест се на њих не навикава. Ни по каквим рационалним, спортским, медицинским анализама није могао устати с пода. Мртви не устају. Чуда се дешавају у бајкама, али не у Медисон Сквер Гардену на очи стотина милиона гледалаца широм свијета. Један чувени, стари спортски коментатор касније је рекао: то је био највећи догађај коме сам присуствовао у животу. Дуго после меча, не вјерујући чему је присуствовала, публика је остала у сали. То је било тада.
*
Можда човјек живи само за један тренутак. За тренутак кад треба да учини један гест, или да каже једну ријеч, па ако успије – испунио је своју мисију. Али нико не зна кад ће се то десити, ни шта ће се од њега тражити. Изгледа да људи стално, иако несвјесни тога, живе у неком очекивању. Стално им се чини да ће се десити нешто после чега ће се све разјаснити и њихов живот добити смисао. Док траје то чекање претварају се да нешто раде, замајавају се, досађују се, свађају се, једва подносе бесмислене дане и ноћи у очекивању „онога“ што ће се неминовно једном десити.
Трагична је претпоставка да се то „нешто“ можда заиста и деси свакоме човјеку, али дође ненајављено, изгледа обично, тек повјетарац на лицу, и прође а да човјек није схватио ко га је посјетио. Није умио да каже праву ријеч у правом тренутку, да подигне поглед, пружи руку, а тренутак прође. Пређе живот у безнадежнију фазу а да човјек не може да се сјети кад се то десило. Кад је он то нешто промашио?
Мени, а можда ни цијелој мојој генерацији, није било дато да види бољи примјер овога „тренутка који преображава цио човјеков живот“ од устајања са пода Мухамеда Алија. Требале су ми године да схватим величину тога тренутка.
Доживјећу, у само неколико деценија, да се велике идеологије, борбе свјетских сила, историјске и моралне дилеме, дисидентске страсти, друштвени преображаји, моде и умјетнички покрети, да се све претвори у фарсу и спрдњу, а да из блата, кад се плима повукла, на рингу остане само један човјек чија љепота није начета: Мухамед Али устаје са пода.
Ко је могао знати?! А опет: морао си знати. Ако тада затаји, чему мозак служи?
Можда је тајна била у томе што се није двоумио ни дјелић секунде. Да је помислио, макар у најдаљем кутку свијести, да ли да пробам да устанем – остао би на поду. Малодушност би тријумфовала. Није дао сумњи да уђе у мозак. Него је смјеста послушао најдубљи глас у себи, онај без смисла и оправдања, који је рекао нешто као: „Сад, Али!“ Послушао је без оклијевања. А било је толико лакше и логичније – утонути у сан. Али онда то не би била „Борба“. Нити би Мухамед Али у првом мечу који је изгубио постао заувијек непобједив.
Фрејзер је пребачен у болницу, Али је лежао полумртав у свлачионици. По опису једног свједока, кад је ушао у свлачионицу једна жена је грлила Алијева кољена и танке кости на леђима тресле су јој се од плача. Мухамед Али није имао снаге ни очи да отвори. Жена је била тада славна пјевачица Дајана Рос. Не помичући отечено лице, Али је рекао: „Дајана, реци свима напољу да сам зарадио два и по милиона долара.“ Оно за кољена и сузе и не мора да буде тачно – као сви невјерници и ја сумњам у вишак љепоте – али оваква реченица се не измишља. Иначе би је измислио Хемингвеј.
Тако је то кад богови некога воле. Он спава, све га боли, изгубио је меч стољећа, а они просипају по њему милост. По вишој дужности, над њим Дајана Рос рони сузе.
Тим ријечима су закључене шездесете и почињала је нова епоха. Зарадио сам коначно паре. Морате да ме примите у ваше друштво. Не може више нико да ме избацује из ресторана.
Ове ријечи су требале да покажу пркос, али одзвањале су резигнацијом. Има у њима нешто бесконачно тужно. Најава великог умора. Одустајање. Иди, Дајана, и кажи свима да сам постао милионер. Проклета Погодба. Почела је да се наплаћује.
Прошле су године, можда и деценије, прије него што су неки писци почели да схватају да је у томе мечу поражени побиједио. Дуго је требало да се схвати да су се у овој борби два гладијатора такмичила, не ко ће задати више удараца, него ко ће их више примити. Постављало се епохално питање које ће прије краја вијека остати и једино: докле човјек може издржати?
Разумијевање догађаја напредовало је полако, елиминацијом мање важног. Док се сви погледи нијесу зауставили на чуду: Али устаје са пода. Несрећни Фрејзер, коме је на овај начин некако отета побједа, коначно је рекао за ударац о коме су га стално питали до краја живота: „То је, вјероватно, било дјело Бога.“ Што се тиче Алија, ништа што је урадио прије или послије није било ни приближно тако велико. Оним устајањем са пода пробио је границе бокса и спорта, ушао је у другу категорију људи, оних који су у стању душевном снагом да савладају физичка ограничења. А то не може бити.
Осим, можда, ако су иза човјека бесконачна количина понижења и патње, генерације осрамоћених, силованих, уплаканих предака који сви заједно упиру очима у њега једнога који се усправља и не дâ више на себе. У име милиона. Можда може ако је човјек у дјетињству гледао како се на крошњама стабала у зору, на јутарњем повјетарцу, њишу црна тијела којима су вране очи попиле, као у пјесми Били Холидеј Чудно воће.
Више никад Мухамед Али није био исти.
То се дешава људима после граничних искустава. После искустава у којима имају осјећај да су досегли границе својих могућности и испунили свој задатак. Осјећају, такође, да немају снаге за више. После тога по правилу живе мирно, помало резигнирано, имају поглед који лута, као да не знају шта да раде од времена које је преостало. Други начин је мистицизам. У транс, па нек траје док траје. Транс мистика је тражење тачке у души у којој престају физичка ограничења. То је оно кад тврде да лете. Иако не лете, не лажу: осјећају се као да лете. На тој тачки је жив човјек најближи смрти, али и најдубље у животу.
Мухамед Али је стигао на ту тачку после петнаест ужасних рунди, а кад ју је додирнуо, вратио се снагом која се не може објаснити. Увијек су ова искуства спектакуларна и око њих се плете историја не само појединаца него читавих народа, али добију посебну вриједност кад изгледа да су се десила случајно, да нијесу тражена, као у случају мистика.
Шта је то? Воља? Душевна снага? Морални инстинкт? Неко лудачко осјећање достојанства?
Али шта је то – душевна снага? Алијево устајање са пода у петнаестој рунди најљепша је илустрација душевне снаге у нашем времену, ту сцену су од тада видјеле милијарде људи, али О томе боље од мене прича једна биљка. Ево како. То и није биљка, него обична драча, или коров. У српском језику је нијесу удостојили ни имена, него је зову боца, зато што је пуна врло оштрих и чврстих бодљи; нигдје се не може прстом дирнути, ничему не служи. Зна да нарасте и до два метра. На врху има један мали црвени чуперак, додуше врло њежних власи. Колико је ружна, непријатна и штетна, толико је отпорна и витална. Нема биљке коју је теже убити. То је толико жилаво, гипко, уврнуто и некако задрто да је можете газити, ударати, кидати, вући (само са специјалним рукавицама) колико год хоћете, онако искидана она настави да живи. Убрзо после непријатељске најезде почне да се одиже од земље и њише на повјетарцу онај црвени чуперак као да плази језик наочиглед свима! И оваква, дрска и непокорна, ушла је на главна врата, као најславније музе, свјетске литературе!
Десило се једнога дана да је остарели Толстој стао у бескрајне оранице око Јасне Пољане. Докле око добацује нигдје ни боја ни облика, ништа осим црне, масне изврнуте земље. Само се на једној тачки из блата издигла боца с црвеним чуперком. Други не би, али стари Лав је разумио о чему је њена пјесма. Због ње се сјетио Хаџи Мурата, кавкаског хајдука чију причу је носио у себи цијелог живота. Ни тај није могао да падне и остане у блату. Није умио да се прилагоди триковима цивилизације и није умио да се нагоди. Њој за љубав, Толстој је превео шапат корова на морални језик људске душе. И роди се његово последње ремек-дјело.
И црногорски јунак Марко Миљанов научио је да пише само да би забиљежио сличице из живота људи у којима је у једном тренутку душевна снага савладала страх и одбацила погодбе. То су Примјери чојства и јунаштва. И он је већ био стар, и њега је био притиснуо песимизам због заборава онога што једино вриједи да остане упамћено. Зашто ли у старости тако брзо, у таласима, губи значај све што је било толико цијењено у друштву, а трају, или се чак усправљају у блату, само они цвјетови у којима се указује величина људске душе? Ја мислим да је то везано за близину смрти. Душевна снага је, између осталог, отпор једне тачке у човјеку да се мијења према диктату околности. Све се мијења осим те тачке. Чак кад су све околности усмјерене на то да ову тачку разбију или покоре, ту се појави нешто што баш тада неће да се савије, него преокрене најтеже околности тако да служе њеној истини. Биће да ова непоткупљивост душе, макар само у једном тренутку на једној тачки, као утјеха привлачи старце: има нешто што се не дâ, има нешто што траје, има нешто јаче од умирања. Има нешто што вриједи причања. Кад је подигао своје изубијано тијело са пода у петнаестој рунди, Мухамед Али је оставио физичко свједочанство о овој сили у човјеку што тријумфује над спољним свијетом.
*
Људске масе су се тада, после Фрејзеровог крошеа, кретале преко континената у потрази за новим пашњацима, из два правца ка сусрету који ће се десити на крају Хладног рата и донијети баснословна богатства далековидим преварантима. Ти велики покрети историје не осјећају се док се дешавају. Маскирају их детаљи свакодневног живота. Гура се гомила, заносе је страхови и жеље, сви се труде да не остану под папцима, ту је немогуће докучити смисао и правац кретања. У једном таквом покрету уткани су безбројни животи, нико не зна куда иде и шта му се дешава, свак се тјеши бесмисленим надама. Али после се све то сапере, и на дну сјећања се појави нека апстрактна структура, слична оним цртежима што искрсну на небу кад се линијама споје звијезде у сазвјежђима. Човјек гледа, и не може да вјерује очима: то је то, нема сумње, то је његов живот, али како је могуће да је све испало друкчије него што је хтио и радио? Тада се јавља и жеља да се тај покрет стави у причу – најчешће лажну – не би ли се очувала веза између створења што бауља по земљи и апстрактне структуре његовог живота што се оцртава у сазвјежђима.
Тако су се кретале побуњене генерације шездесетих, са Истока и Запада ка тачки на којој им је била обећана слобода. Покушавали су да буду млади и храбри. Покушавали су да се радују, покушавали су да се побуне, нарочито су се трудили да буду спонтани. Чим би чули да је неко негдје нашао начин да буде спонтан, сви би појурили. Како је то тужно, кад у огромним масама свака јединка узалуд покушава да буде спонтана! Као да покушава да одглуми живот. Јадна створења, душу дала за лажне гуруе. Хипици, рокери, дисиденти, артисти, хуманисти, све великани уједињени сном о рачуну у банци и петоминутној слави. Никад ништа слабашније по овој земљи није пузило. Нешто тако немоћно, а пуно снова о побуни.
Тада сам научио да је Младост страшно сурова богиња. Гледала их је изблиза, нетремице, као да се чуди како им уопште пада на памет да ће им се ико смиловати, камоли она што ни кад би хтјела не може дирнути ни врхом прста гњило воће. Сањали су о слободи и спонтаности, а јурили у ропство и понижење. Трчи без главе, скачи, пјевај, лијево-десно, напријед-назад, комунизам-либерализам, секс, дрога, слобода – а на крају Сазвјежђе Бика, хладно и језиво. Све је ово некаква наука.
*
Је ли у том ругању Младости објашњење што ће се ова генерација, кад се докопа пара, оружја и власти после Хладног рата, односити према свему живом на земљи као осветници позвани да униште све младо, слободно, спонтано и радосно? Кад ја нијесам могао, не дам никоме другоме! Постоји ли овакав закон у психи: бити толико киван на самога себе да хоћу да уништим и природу и људе? Прва генерација која је себи поставила за циљ да продужи људски живот на стотине година – не дâ другима ни да се роде. Камоли да јој угрозе привилегије и паре.
На Западу су сањали о миру и љубави, на Истоку о слободном друштву, људским правима и достојанству личности. Нијесу имали снаге низашта. Кад су маске пале, умјесто слободних личности остала су празна тијела, послушнија од домаћих животиња, спремна да се помире са свим манипулацијама, да подрже највеће лажи и најциничније ратове. Требало је пожурити, распродавале су се последње илузије, ко сад закасни нема коме да се жали.
Никад у Европи и Америци народи нијесу били у тој мјери лишени душевне снаге. И то је мрачна позадина Алијевог устајању са пода. Као да је у устајању „најљепшег у генерацији“ историја још једном скупила сву снагу, подигла борца на ноге тако да га сви виде, и онда пустила да све падне. Кажу да има таквих примјера у природи: биљка покаже најљепши цвијет прије него умре, или птица запјева љепше него икад прије него заувијек заћути. Кажу нешто слично и за звијезде.
*
Хтио не хтио, Мухамед Али је увијек био симбол ове историје. Увијек велики и трагичан, под знаком веће судбине и кад не може руке да подигне ни ријечи да артикулише.
Био је најљепша слика младости и постаће најгрђи симбол старости.
Одрадио је и други дио посла, без сјаја у очима али и без правдања.
Боксовао је и живио по дужности, никад се у њега више нијесу вратиле она ватра и фуриозна слобода које су управљали његовим животом раније. Чак и у великим мечевима, као са Фореманом, био је само велики боксер. У још два меча која је боксовао с Фрејзером опет је показивао да може да издржи масакр – тражио је масакр – али ни ту више није било онога чуда које подиже човјека са земље. Покушавао је све, али никакве батине више нијесу могле да укрешу стару искру.
Месо је крварило, кости су пуцале, али је тијело ћутало, без тајне. Глупо, бесмислено мрцварење. Велики боксер, јак карактер, игра се самоуништавања из досаде. Згртао је огромне паре и бацао их кроз прозор, стално је био у дуговима.
У петнаестој рунди њиховог трећег меча, Фрејзер је морао да одустане јер су му оба ока била затворена. Мухамед Али се још држао на ногама које није могао да помакне. Никад таква сцена није виђена у рингу: слијепац и богаљ. Касније је Али рекао да је ово искуство било „од свега што знам најближе умирању“.
Излажући се ударцима покушавао је да призове једно сјећање које више није могао досећи. А опет, то сјећање је било толико лијепо да је животарење без њега било неподношљиво. Тако то вјероватно увијек бива после онога тренутка велике милости кад је човјек некако изашао из себе и превазишао себе. После тога може да набацује какве хоће боје на свој живот – увијек испада сив. И крв буде сива.
Од тада надаље је то радио: прићи најближе умирању. Љекари су му већ од 1977. савјетовали да престане да боксује јер му је тијело у очајном стању. Чак су и боксери, којима је био узор и легенда, избјегавали меч са њим – из сажаљења. Знало се да тражи да га туку. Нико није хтио да удара болесног човјека. Он је, међутим, стално тражио противнике и излазио у ринг потпуно неспреман, само да би наставио да упија ударце. Публици је постајало нелагодно да га гледа, новинари су прикривали сажаљење кад су о њему писали. Боксовао је као на успореном филму, као да боксује против фантома а не живих људи. Боксовао је и кад, због болова у шакама, није више могао да стисне песнице. Ударао је као да милује.
То је био Највећи, Најбољи, Најљепши човјек свога времена.
Покушавао је да развали своје тијело, да побјегне из њега прије него Паркинсон затвори све излазе.
Није му се дало.
*
Први проблеми са говором и дрхтањем руку почели су 1979, мада је знакова било и раније. Ни тада није хтио да престане да боксује. Изгледа да је ипак досегао неки тајни циљ на последњем мечу против Холмса, 2. октобра 1980. Записано је да је то био „најгори спортски догађај икад“. Силвестер Сталоне, који је сједио поред ринга, изјавио је да је меч личио на „аутопсију на живом човјеку“.
Пришао је још ближе смрти: гледао је сопствену аутопсију. И то је издржао. Као да се светио ономе који га је тако прекрасног направио: гледај шта је од твога сина остало… На свој начин, призивајући све те батине, Мухамед Али се молио.
Те јесени, после аутопсије на живом човјеку, Роналд Реган је побиједио на изборима за предсједника.
Паркинсонова болест је дефинитивно констатована 1984. Почела је каријера његовог непрепознатљивог тијела као почасног госта на гала-приредбама. Отварао је Олимпијске игре, као „амерички херој“ био је маскота на прославама двјестоте годишњице америчког Устава, која се поклапала с крајем Хладног рата, постао је изасланик Уједињених нација за хуманитарна питања. Све то је било праћено признањима и наградама. Свуда су му аплаудирали, сви су га вољели. Моћни, славни и богати чекају у реду да се сликају с њим. Воде дјецу да им га покажу. Дјеца га обожавају.
Видиш, сине, то је највећи боксер у историји, то је неукротива звијер, та мумија коју придржавају испод руку. Пази да га не гурнеш.
Чула и удови отказују. Лице непомично. Не може ничим ништа да изрази. Тотални роб. У духу и у тијелу. Никако да се сјетим на кога ме подсјећа.
Али сам коначно разумио зашто се толико трудио да умре у рингу.
Мухамед Али је постао понизно, крхко, анестезирано чудовиште. Има таквих јунака у видео играма. Без канџи и без зуба, напуњена инјекцијама, умирала је најраскошнија звијер у глобалној „животињској фарми“. Умирала је преко тридесет година.
Као за инат, последњих година је у Америци наишао талас расистичког насиља каквог није било од шездесетих. Полицајци убијају беспомоћне црнце из забаве. Лако вам је сад.
И на самртничкој постељи, онако грандиозан и тих, лежао је као симбол одсуства нечега великог. Прикован за постељу. Болничарка му пријети прстом кад проспе супу низ браду. У бунилу покушава да устане. Бунца како је крајње вријеме да почне озбиљно да тренира. Дајана, смислио сам како да зарадим милионе. Побићу их све. Чим устанем.
