Међу избеглицама који су 7. октобра 1915. возом из Скопља кренули за Косово затекли су се и књижевници Бранислав Нушић и Милутин Ускоковић. Некако су се домогли Приштине, а онда је Ускоковић отишао пут Куршумлије. У тренуцима тешке душевне борбе 15. октобра удавио се у таласима набујале Топлице. У смрт је, кажу, кренуо из хотела „Европа“, истог оног у коме је Нушић писао „Сумњиво лице“.
А у данима пред пад Скопља, управник тек основаног позоришта Нушић и секретар инспектората у Српском конзулату Ускоковић заједно су учествовали у организацији евакуације становништва. „По престрављеном погледу већ тада се опажало да су догађаји тешко притисли Ускоковића“, у књизи „Деветстопетнаеста“ пише Нушић. Али није могао претпоставити да ће његов колега из првог уредништва „Политике“ 1904. као спас од живота ускоро изабрати смрт. И то ону врсту смрти коју је најчешће бирао својим јунацима – смрт у води.
Скерлићев кум
У чланку „Последњи дани Милутина Ускоковића“, објављеном давне 1969. у ужичким Вестима, др Радомир Ивановић наводи сведочење болничара војне болнице у Куршумлији Кирила Луке, човека који је последњи разговарао с Ускоковићем.
„Срео сам га пред пекарском радњом. Пришла нам је војна патрола, а наредник је наредио војницима: ’Терај и ову двојицу!’ У то је прискочио власник пекаре и утрапио нам корпу хлеба рекавши нареднику да нас остави јер носимо хлеб рањеним и болесним војницима. Када се патрола удаљила, пекар нам је рекао да смо имали среће јер Преки војни суд непрекидно ради. Гунђајући Ускоковић се окренуо и отишао. Сутрадан сам дознао за његову смрт“, наводи Ивановић изјаву Кирила Луке.
Милутина Ускоковића, заговорника зближавања јужнословенских народа који се поносио победама Србије над Турском у Првом балканском рату, пуким случајем избегнут војни суд није усрећио. Још од студентских дана припадник југословенски оријентисане омладине окупљене око Јована Скерлића, касније његовог венчаног кума, Милутин је тешко патио због рата са Бугарском 1913, а коначно разочарање доживео је 1915. када су, заједно са Аустријанцима и Немцима, Србију напали и Бугари. Потресен трагедијом свог народа извршио је самоубиство. У опроштајном писму је написао: „Не могу да поднесем пропаст отаџбине.“
Пешке до Београда
Ускоковић је рођен 1884. у Ужицу. Са једанаесторо деце његови родитељи Мијаило и Софија после пропасти трговачке радње остали су потпуно без прихода. Будући књижевник је као дете дуго одбијао да проговори, а кад је пошао у школу, толико је био сиромашан да је писао патрљком који му је мајка дала пресецајући једну оловку на три дела. После завршених шест разреда Ужичке гимназије, пешке је отишао у Београд да би наставио школовање. Издржавао се сам сарађујући са разним листовима за скроман хонорар, живећи животом дошљака који ће касније описати у својим делима.
У Београду је завршио студије права, а у Женеви је 1910. одбранио дисертацију из међународног права о царинама и стекао титулу доктора правних наука. Први литерарни рад објавио је када је имао само шеснаест година, а за живота штампане су му две збирке песама у прози: „Под животом“ и „Витае фрагмента“, збирка приповедака „Кад руже цветају“ и романи „Дошљаци“ и „Чедомир Илић“. По породичном васпитању Ускоковић је био патријархалац, а по образовању европејац. Уз добро познавање француске, немачке и руске књижевности за своје време био је модеран писац, а у његовим делима приметна је противречност између старинског романтизма и модерног схватања живота и света.
Сликар Београда
Један од најбољих познавалаца књижевног стваралаштва Ужица др Милутин Пашић пише да је Ускоковић „припадао генерацији српских писаца који су новим расположењима и друкчијим односом према животу смело напуштали традиције српске реалистичке књижевности и окренули се модерној европској литератури“. Писао је о интелектуалцима, њиховим хтењима и проблемима, узлетима и падовима, а о томе је пре њега врло мало писано. У поређењу с претходницима, дао је свестранију и уметнички модернију слику Београда, па је, с правом, каже Пашић, сматран творцем београдског романа и значајним представником „београдског стила“, писао је раније Блиц.
Том, “талентованом сликару београдског амбијента”, грађани Куршумлије одужили су се подизањем споменика, првом који је “заслужио” један писац у Титовој Југославији. А његови Ужичани годинама су били равнодушни према чињеници да је зачетник српског грађанског романа потекао из њихове средине. „Ускоковић је у Ужицу био персона нон грата, зато што се, забога, подсмевао Димитрију Туцовићу“, рекао је једном песник Љубомир Симовић, такође бивши ђак Ужичке гимназије.
Ствари су се временом промениле. Постоји конкурс за најбољу приповетку који носи Ускоковићево име, постоје биста и улица, такозвани Ускоковићев пролаз. Тихо и скромно, успомена на човека који је толико волео Србију ипак живи.
