Задушнице су, као што знамо, дан кад се молитвено сећамо наших драгих преминулих и уређујемо њихова гробна места. Православни верују да су преминули уснули у Господу, те да ћемо се, ако Бог дâ, сви поново срести. За нас они нису ишчезли, но се привремено од нас удаљили, а у молитви и Евхаристији (Причешћу) та Заједница се и даље остварује.
Народни обичаји су често супротни хришћанском поимању живота
Народни обичаји су често супротни хришћанском поимању живота и смрти, али Црква често није нарочито изричита по том питању, излазећи у сусрет осетљивости ближњих у иначе тешким тренуцима. Тако и овај текст немојте схватити као једнострану осуду, но као добронамерно упућивање.
Гробно место није „вечна кућа“, како се често назива, будући да је вечни дом преминулих у близини Божијој. Верујемо да ће и наша тела васкрснути по Другом Христовом доласку.
Како указујемо пажњу према преминулима?
Пажњу према преминулим ближњим указујемо и одржавањем и уређивањем њихових гробних места. Забадање упаљених цигара у гробно земљиште, остављање чашица, флаша ракије, или читавих оброкâ на гробу покојника, ближе је многобожачком него хришћанском схватању живота посла смрти.
Даћа или оброк на годишњицу упокојења је ништа друго до гостопримљивост и хришћанско милосрђе, те би било много смисленије нахранити и гладне странце но оставити храну да труне на гробном месту.
Вечна помен је Божије сећање на покојника
Увек можемо питати свештеника за помен, молитву за упокојење душе покојника. Оно „вјечнаја памјат“ које се поје (српски „вечно сећање“) не означава тик наше, људско сећање на покојника, но Божије, вечно сећање. Јер кога се Бог сећа, Он га и препознаје, а кога препознаје, прибројаће га у Своје.
Кољиво које се спрема, како на опелу (молитва Цркве на сахрани), тако и на парастосу (молитва Цркве на 40 дана, годишњицама), означава нашу веру у живот после смрти. Пшеница се стави у земљу, мирује, ниче, расте, постаје много већа од оног почетног зрна. Тако и ми верујемо да ће тело које се препушта земљи на чување поново устати, човек ће поново живети, Богом узвишенији него што је раније био.
Сахранити значи сачувати
Сама реч „сахранити“ на црквенословенском и руском значи „сачувати“, тј. тела се препуштају земљи на чување. Из истог разлога се кољиво кува и за крсну славу, оно је симбол наше вере у живот после смрти.
Кољиво се спрема и за михољске задушнице, као и за Аранђеловдан. Схватање да кољиво не треба спремати Св. Арханђелу Михаилу „јер је жив“ је чудно, будући да су сви Свети пред Богом живи. Кољиво се спрема као симбол вере у живот после смрти.
Свеће које се пале на гробљу, ако је икако могуће, купимо у цркви. Иначе свеће за богослужбене (молитвене) потребе купимо у цркви. Тиме помажемо своју Цркву. Али ово није обавезујуће, знајући да многи и немају цркву у близини, или из неких разлога не стижу да исте тамо купе.
„Ако много мислиш о покојнику, запали му свећу“
Оно што јесте обавезно за православне хришћане, то је да се при паљењу свеће Богу помоле за преминуле. Свеће се не пале јер „се ваља“, но јер су симболи Светлости Христове, а уједно и симболи и наше молитве. То су наши стари добро разумели, па су говорили: ако много мислиш о покојнику или га сањаш, запали му свећу. Што ће рећи: помоли се за њега.
Ако је од Бога та мисао или сан, ту је да бисмо се помолили; ако је од нас самих, опет молитва помаже да „премостимо“ или прихватимо ту привремену празнину. Уколико неко не може на гробље, нарочито ако је гробно место далеко, некада и непознато, нека запали свећу у цркви и молитва свакако стиже пред Бога.
Ако не знамо ни имена наших предака, ни места где су сахрањени, запалимо свећу уз молитву сличну овој: „Помени, Господе, у Царству Своме, све мени непознате сроднике“.
Пожељно је дати имена упокојених свештенику да би их поменуо
Добро је и пожељно да списак имена наших (телесно) живих и преминулих, а крштених, дамо свештенику, да би их помињао на Проскомидији. Свештенослужитељ пред Литургију сече просфору (хлеб) и вади честице хлеба, помињући Господа Исуса Христа, Богомајку, све Свете, а потом и наше живе и преминуле, поименице.
Што ће рећи, у Светој Тројици престају ограничења времена и простора, живота и смрти, и ми, сједињујући се с Христом, улазимо у Заједницу Живота, настављајући заједницу и са нашим преминулима.
Није нужно да чекамо Задушнице како би посетили гробове упокојених
Није нужно да чекамо Задушнице да бисмо посетили гробна места, свака субота су мале Задушнице. Можемо и мимо суботе гробно место обићи и Богу се помолити.
Важно је напоменути како не смемо молитвено заборавити ни оне претке којих се, можебити, и не сећамо, или који су умрли пре него што смо се ми родили. Значајан део онога ко смо и какви смо дугујемо и онима пре нас, макар их и не познавали.
Њихов ген се пренео на нас, могуће и њихов каркатер, таленат. Да није било њих, не би било ни нас. Ако су нам и пра-стричеви, пра-тетке, немојмо их заборављати, наши су. Хришћански је да се помолимо и за оне који нам род нису, али су оставили трага у нашем животу, али и за оне за које се, може бити, нико други и не моли.
Аутор: Марко Радаковић
