Манастир Светог Саве у Либертвилу, надомак Чикага, већ деценијама представља једно од најважнијих духовних и културних упоришта српске заједнице у Сједињеним Америчким Државама. Његова улога, како је својевремено описано у чувеној мисли владике Николаја, може се сажети у „три жице“: манастир као молитвено средиште, гробље као место сећања и жалости, те дечији камп као простор радости и очувања идентитета нових нараштаја.
ПОЧЕТНА ИДЕЈА И ВИЗИЈА СРПСКОГ ЦЕНТРА У АМЕРИЦИ
Иницијатива за подизање српског духовног центра у Америци јавља се још почетком 20. века. У писму од 30. јуна 1910. године, Карамата, Србин из Војводине који је дуго живео у Америци, предложио је патријарху Лукијану Богдановићу куповину земљишта ради стварања српског центра и манастира који би био седиште епархије и уточиште српским досељеницима. Према наводима из историјских записа, план је имао подршку и великог српског научника и добротвора Михајла Пупина.
Посебан замах идеја добија кроз визију владике Николаја Велимировића, који је истицао да манастир треба да буде више од богомоље: духовни центар, љетњи камп за децу, али и уточиште за болесне и старије. У организационом смислу, кључни носилац реализације постаје архимандрит, а потом епископ, Мардарије, који је настојао да у околини Чикага обезбеди имање за манастир, богословију и штампарију, као темеље црквеног и националног живота српске емиграције.
КУПОВИНА ЗЕМЉЕ И ГРАДЊА УЗ ИЗАЗОВЕ И ПОДЕЛЕ
Према извештајима из тог периода, куповина земљишта и организација изградње праћени су великим ентузијазмом, али и озбиљним финансијским и унутрашњим изазовима. Српска штампа у Америци писала је о мобилизацији народа и свештенства, док су поједини извори бележили да је Мардарије лично надгледао радове и учествовао у физичком послу, настојећи да уштеди средства и убрза изградњу. Ипак, због недостатка финансија, радови су у једном тренутку застајали, а епархија је пролазила кроз период унутрашњих подела и потребе за јаснијим устројством.
ПУПИНОВА ПОМОЋ И УЧВРШЋИВАЊЕ ЕПАРХИЈЕ
Преломни моменат у финансијској стабилизацији, према историјским наводима, представљала је значајна помоћ Михајла Пупина, који је донирао више од 30 000 долара, што је била велика свота о оно време, па је то омогућило да се криза превазиђе и да се настави рад на изградњи и учвршћивању епархијског живота. У међувремену су одржани и епархијски сабори 1927. године, на којима су постављени темељи организационе структуре, формирани одбори и покренут рад на изради Устава, с циљем увођења реда у црквени живот дијаспоре.
АРХИТЕКТУРА, ОСВЕЋЕЊЕ И ЗАВЕТ ЕПИСКОПА МАРДАРИЈА
Манастирска црква подигнута је у препознатљивом руском новгородском стилу, са дванаест мањих купола и једном великом у средишту, што је, према сведочанствима, уносило посебну симболику и визуелну снагу у изглед читавог комплекса. Свечано освећење храма описано је као догађај од великог поноса за Србе „са ове стране Атлантика“, а извештаји говоре о хиљадама окупљених и снажном моралном значају свечаности, иако су финансијске потребе и даље остајале изазов.
Епископ Мардарије преминуо је 1935. године и сахрањен у манастирском комплексу који је сматрао својим животним заветом. У записима је остала и његова последња воља, у којој манастир оставља српском народу у Америци уз молбу да се чува као трајни споменик вере и народне мисли, те као место окупљања будућих генерација у „новом свету“.
ОБНОВЕ, ИСТОРИЈСКИ СТАТУС И НОВИ ЈАВНИ ЖИВОТ МАНАСТИРА
Након Мардаријеве смрти, манастирски живот наставља да се развија. Подаци из историјских прегледа наводе да је епископ Дионисије, по преузимању дужности, реновирао манастирску цркву 1941. године, проширио земљишне поседе и радио на отплати дугова. Манастир је временом добио и статус историјске знаменитости. Један од најтежих тренутака догодио се у августу 1979. године, када су се урушио део горњих зидова храма, што је условило велику обнову и проширење цркве, чији је главни покретач, према наводима, био епископ Фирмилијан.
ДЕЧИЈИ КАМП, БОГОСЛОВИЈА И УЛОГА У ОЧУВАЊУ ИДЕНТИТЕТА
Поред богослужбеног живота, манастир је остао препознатљив и по раду са младима. Дечији камп, који је покренут 1946. године уз ангажман Федерације сестара и подршку епархијских власти, до данас се помиње као један од најуспешнијих пројеката окупљања деце и младих српског порекла. Богословија, основана 1945. године, такође је имала важну улогу у образовању кадрова за службу Цркви.
ГРОБЉЕ КАО ТРАЈНИ ПОДСЕТНИК НА РАСИЈАЊЕ
Посебну симболику носи и манастирско гробље, чији почеци се везују за 1930-те године. Оно је, према речима епископа у једном од записа, место које у Србину буди и сећање и молитву, подсећајући да је живот заједнице у расијању испреплетен и радошћу и жртвом, и стварањем и опраштањем.
ЖИВО НАСЛЕЂЕ СРПСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ У АМЕРИЦИ
Манастир Светог Саве у Либертвилу данас остаје сведочанство једног историјског напора: да се у далекој земљи подигне дом вере, сачува језик и предање, те изгради место које ће у исто време бити храм, школа, сабориште и дом за све који траже духовни ослонац.
