Хемијска индустрија у Европи је на ивици колапса. Инвестиције стрмоглаво падају, капацитети се масовно гасе, а инвеститори селе капитал у „зеленије“ и јефтиније регионе, док Европска унија сектор гуши регулативом. Трошкови енергије остају превисоки за било какву дугорочну конкурентност, а Европа се суочава са још једним таласом дубоке зависности од увоза.
Према подацима које је прошлог месеца објавио Financial Times, позивајући се на Европски савет хемијске индустрије – Cefic – улагања у хемијску индустрију у Европи прошле године пала су за чак 80%. Cefic упозорава да су затварања капацитета широм ЕУ од 2022. порасла чак шест пута и да су до 2025. достигла 37 милиона тона, што је око 9% укупних капацитета. Последица: 20.000 изгубљених радних места и инвестициони колапс који сектор доводи на ивицу пуцања.
Пет до дванаест
„Више није питање да ли је пет до дванаест – сектор је под екстремним притиском и већ пуца“, упозорио је председник Cefic-а Марко Менсинк. „Стопа затварања се удвостручила за годину дана, а још горе – годишње инвестиције су преполовљене и практично сведене на нулу. И затварања и пад улагања убрзавају, не успоравају. Потребне су одлучне мере ове године, са конкретним ефектима на нивоу фабрика.“
Хемијска индустрија је један од стубова европске економије и кључни добављач сировина за низ других сектора. Према подацима Cefic-а, сектор је у 2024. остварио више од 600 милијарди евра прихода. Међутим, иза тих бројки крије се драматичан пад глобалне релевантности: удео европских хемијских компанија на светском тржишту пао је са више од 27% у 2004. на свега 12,6% у 2024.
Губитак јефтиног гаса
Наравно, суноврат није почео само са санкцијама Русији и губитком јефтиног гаса са истока. Јефтина енергија – посебно природни гас – кључна је за конкурентност индустрије која се у великој мери ослања на нафтне и гасне сировине, уз огромне енергетске потребе у производњи. Данашње цене енергије у Европи разарају читаву индустрију, али највише погађају енергетски интензивне секторе – а хемија је међу првима на удару.
Додатни притисак долази од све обимније климатске регулативе ЕУ, која годинама шаље јасну поруку да је смањење емисија важније од конкурентности. Иако се сада, макар декларативно, чује да Брисел жели „баланс“, штета је већ дубока. Управо из тог разлога је уведен CBAM – механизам за опорезивање угљенично интензивног увоза – али ни он за сада не зауставља губитак тржишта.
Кина на добитку
Највећи добитник је, очекивано, Кина. Како наводи The Wall Street Journal, кинеске компаније у неким сегментима граде више капацитета него што постоји глобална тражња, попут моноетилен-гликола, кључне компоненте за производњу полиестера. Чак и када се ти капацитети не користе пуним интензитетом, они врше огроман притисак на европске произвођаче са високим трошковима.
Европске фирме додатно трпе и конкуренцију из САД-а, где су трошкови енергије нижи, а регулаторни оквир флексибилнији – поготово након трговинског споразума који су прошле године потписали администрација Доналда Трампа и председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен.
Распродаја у Европи
Слика је суморна: саудијски SABIC већ је распродао европску имовину; Dow планира затварање више погона у Немачкој због високих цена енергије, CO₂ такси и слабе тражње; Exxon разматра потпуно повлачење из европског хемијског сектора. У међувремену, неколико произвођача је већ поднело захтеве за инсолвентност својих подружница.
Проблем је већи од самог сектора. Хемија је темељ читаве индустријске структуре – од аутомобилске индустрије до сектора одбране, који је данас међу приоритетима ЕУ.
„Ако желите сектор одбране или ауто-индустрију, они су у потпуности зависни од хемије која им испоручује материјале. Ово је буквално стиска којим остатак света држи Европу“, упозорио је Менсинк за Financial Times, назвавши хемијску индустрију „мајком свих индустрија“ и додао: „Она се распада пред нашим очима.“
Без радикалне промене политичких приоритета, проблеми делују готово непремостиво. Све док смањење емисија остаје апсолутни циљ број један, европска хемијска индустрија ће наставити да губи капацитете, инвестиције – и глобални значај. А време, како ствари стоје, више не ради у корист Европе.
