Прва половина 19. века у Србији и Војводини представља време скромних почетака српског музичког живота, који нису могли да створе услове за настанак значајнијих остварења. Корнелије Станковић први започиње професионално музичко стварање.
Као велики заговорник идеје да уметничко стваралаштво треба да буде засновано на темељима народне уметности, Станковић је вишеструко деловао и постао зачетник националног правца у српској музици.
Рођен је 18. августа 1831. у Табану, српском делу Будима. Основну школу и гимназију похађао је у Араду, Сегедину и Пешти. Показујући изразиту склоност ка музици, у Пешти је као гимназијалац уз остале школске предмете учио виолину и клавир.
Захваљујући материјалној помоћи свог мецене и породичног пријатеља, велепоседника Павла Риђичког од Скрибешћа, Станковић одлази 1850. године на музичке студије у Беч. На бечком Конзерваторијуму стицао је музичка знања код тада веома цењеног теоретичара Симона Сехтера и код пијанисте Рудолфа Вилмерса. У престоници аустријске царевине формирају се Станковићеви први назори о музици, али настају и његова прва дела.
Међутим, атмосфера у круговима свесловенски оријентисане културне елите у Бечу пробудила је у младом Станковићу интересовање за националне вредности. Ту су се налазили и Вук Караџић, Јован Суботић, Бранко Радичевић и многи други српски интелектуалци. Стога су његове композиције, две литургије изведене 1851. и 1852. године, у извесној мери прожете националним духом. На подстрек руског проте Михаила Рајевског, свештеника при руском царском посланству у Бечу, и уз подршку српског патријарха Јосифа Рајачића, Станковић је са тим циљем дошао у Сремске Карловце 1855. године.
У наредне две године посветио се бележењу традиционалних српских црквених напева. Они су познати под појмом „карловачко појање“. Ове напеве, који су до тада живели искључиво у усменом предању, Станковић је први нотама забележио.
Посебно место у историји српске музике
Делатност Корнелија Станковића заузима посебно место у историји српске музике. Пре свега због тога што је Станковић свом послу приступио са темељнијим стручним образовањем него његови претходници. Нарочиту пажњу посветио је народном – световном и духовном – музичком стваралаштву.
Станковић је, наиме, први музичар који је озбиљније приступио записивању народних мелодија. Због тога често упоређиван са Вуком Караџићем. Међутим, Станковићев рад је мелографски и стваралачки у исто време, јер је сакупљене мелодије подвргавао сопственој обради. То је био нарочито нов приступ кад су у питању напеви српског појања. Јер, дотадашња црквено-појачка пракса углавном је била ограничена на једногласно и унисоно певање, док је Станковић забележене напеве обрадио за мешовити хор.
Корнелије Станковић је још за живота био поштован и слављен и већ тада убројен међу најзначајније личности српске културне историје. За изузетне заслуге у областима којима се бавио руски цар га је одликовао Орденом Св. Станислава. Бројне значајне институције, попут Панчевачког српског црквеног певачког друштва или бечког Музичког друштва, именовале су га својим почасним чланом.
Станковићево дело давно је прерасло временске оквире у којима је настало, стекавши значај огромног стваралачког подстрека бројним генерацијама српских музичких прегалаца.
