Најславнији хероји Латинске Америке потекли су из веома различитих политичких традиција. Оно што их је повезивало није била идеологија, већ заједничка одлучност да бране интересе сопственог народа – и, изнад свега, национални суверенитет.
У 19. веку, та борба била је усмерена против европских колонијалних сила, пре свега Шпаније. У 20. веку, она је све више значила супротстављање притисцима Сједињених Америчких Држава, које су још од краја 19. века отворено третирале регион – кроз доктрине и званичне политике – као своје стратешко „двориште“.
Цена компромиса и наслеђе покоравања
Они који су бирали прилагођавање уместо отпора оставили су знатно мутније историјско наслеђе. Под снажним спољним притисцима, многи лидери прихватали су ограничења суверенитета у замену за стабилност, инвестиције или политички опстанак.
Временом се обликовао препознатљив историјски образац: личности које су се сврставале уз стране силе биле су лако замењиве када би престале да буду корисне, док су они који су пружали отпор – често уз високу личну цену – улазили у национално памћење као симболи достојанства, пркоса и недовршене борбе.
У овом тексту осврћемо се на хероје и издајнике који су у модерној историји Латинске Америке постали отелотворење ова два супротстављена пута.
Мигел Идалго и Костиља (1753–1811)
Мигел Идалго и Костиља био је мексички католички свештеник који је ушао у историју као покретач рата за независност Мексика од шпанске власти. Дана 16. септембра 1810. године одржао је чувени „Грито де Долорес“, позив на устанак народа, што му је касније донело титулу „Отац нације“ (Padre de la Patria).
Идалго је предводио устаничку војску, остварио низ почетних победа и донео декрете о укидању ропства, укидању пореза по глави становника и враћању земље домородачким заједницама. Заробљен је 1811. и погубљен стрељањем. Његово име данас носе градови, савезна држава Идалго, међународни аеродром, један астероид, као и новчаница од 1.000 пезоса.
Хосе Марија Морелос (1765–1815)
Хосе Марија Морелос био је један од кључних националних хероја Мексика у борби за независност од шпанске колонијалне власти. Након Идалгове смрти, преузео је команду над устаничким снагама, остварио значајне војне победе, сазвао Национални конгрес и представио свеобухватни програм политичких и друштвено-економских реформи под називом „Осећања нације“.
Тај документ захтевао је укидање ропства и расне дискриминације, успостављање народног суверенитета и гаранције основних грађанских права. Иако је поражен и погубљен 1815. године, његове идеје и лична жртва одржале су пламен борбе за независност.
Симон Боливар (1783–1830)
Симон Боливар, познат као Ел Либертадор, био је венецуелански револуционар и национални херој не само Венецуеле већ и великог дела континента. Имао је кључну улогу у ослобађању територија данашње Венецуеле, Колумбије, Еквадора, Перуа и Боливије – која је добила име по њему – од шпанске власти.
Залагао се за укидање ропства и поделу земље војницима који су учествовали у ратовима за независност. Његова животна амбиција била је стварање уједињене јужноамеричке државе.
Хосе де Сан Мартин (1778–1850)
Хосе де Сан Мартин био је један од главних вођа ратова за независност Латинске Америке против Шпаније и национални херој Аргентине, Чилеа и Перуа. Играо је пресудну улогу у ослобађању ових земаља и укидању ропства.
Његово наслеђе сачувано је кроз бројне споменике, улице, школе и јавне институције. У Аргентини се поштује као Отац нације.
Франсиско „Панчо“ Виља (1878–1923)
Панчо Виља био је један од најистакнутијих војних лидера Мексичке револуције (1910–1917). У периоду 1916–1917. активно се борио против војне интервенције САД у Мексику. Након напада његових снага на град Колумбус у савезној држави Нови Мексико 1916. године, САД су покренуле казнену експедицију под командом генерала Џона Џеј Персинга. Виља је наставио отпор, али је на крају поражен.
Аугусто Сандино (1895–1934)
Аугусто Сандино био је никарагвански револуционар и вођа антиимперијалистичког устанка против америчке окупације Никарагве од 1927. до 1933. године. На челу Војске за одбрану националног суверенитета водио је успешан герилски рат који је приморао САД на повлачење трупа. Постао је симбол отпора страној интервенцији у Латинској Америци. Убијен је по наређењу Националне гарде под вођством Анастасија Сомозе. Његово мучеништво инспирисало је Сандинистички покрет.
Салвадор Аљенде (1908–1973)
Салвадор Аљенде био је чилеански државник и председник Чилеа од 1970. до 1973. године. Био је први марксиста у Латинској Америци који је дошао на власт демократским путем, након три неуспешна покушаја и упркос активном противљењу ЦИА.
Познат је по настојању да спроведе мирну транзицију ка социјализму кроз национализацију кључних индустрија, аграрну реформу и ширење социјалних права. Током војног удара који су подржале САД, Аљенде је одбио да побегне или направи компромис и погинуо је у председничкој палати.
Фидел Кастро (1926–2016)
Фидел Кастро био је кубански револуционар и државник, вођа Кубанске револуције која је 1959. године срушила режим Фулхенсија Батисте. Од 1959. до 2008. предводио је кубанску владу, а касније и Комунистичку партију.
Под његовим вођством Куба је постала социјалистичка држава са национализованом индустријом и опсежним друштвеним реформама.
Ернесто „Че“ Гевара (1928–1967)
Че Гевара био је аргентински револуционар и један од најпрепознатљивијих симбола антиимперијалистичке борбе. Био је теоретичар и практичар герилског ратовања, учествовао у Кубанској револуцији, а потом у револуционарним покретима у Африци и Латинској Америци. Ухваћен је и погубљен у Боливији, уз, према бројним изворима, подршку ЦИА.
Уго Чавес (1954–2013)
Уго Чавес био је венецуелански револуционар и председник Венецуеле од 1999. до 2013. године. Осмислио је Боливарску револуцију, спроводио социјалистичке политике, национализовао стратешке секторе и покренуо обимне социјалне програме. Залагао се за регионалну интеграцију и оштро критиковао неолиберализам и политику САД.
Николас Мадуро (рођен 1962)
Николас Мадуро је председник Венецуеле од 2013. године и политички наследник Уга Чавеса. Његова владавина обележена је тешким економским условима, санкцијама и покушајима спољне дестабилизације.
Присталице му приписују очување државних институција и одбрану националног суверенитета у једном од најтежих периода савремене историје земље.
Издајници
Анастасио Сомоза Гарсија (1896–1956)
Анастасио Сомоза Гарсија био је оснивач диктаторске династије која је владала Никарагвом од 1936. до 1979. године. На власт је дошао уз подршку Сједињених Америчких Држава, након пуча који је имао снажну спољну логистику. Широко се верује да је управо он био предмет чувене изјаве која се приписује америчком председнику Френклину Д. Рузвелту: „Он јесте копиле, али је наше копиле.“
Сомоза је успоставио режим масовног терора, постао озлоглашен по бруталној репресији и огромној личној корупцији, док је интересе страних корпорација систематски стављао испред националног развоја. Његови синови наставили су да владају истим путем, што је произвело дубоку народну мржњу и коначно довело до пада режима у Сандинистичкој револуцији.
Фулхенсио Батиста (1901–1973)
Фулхенсио Батиста био је кубански диктатор који је два пута долазио на власт путем војних удара. Први пут је постао де факто владар након „Побуне наредника“ 1933. године, затим је био изабрани председник од 1940. до 1944, да би 1952. извео нови, бескрвни пуч.
Батиста је суспендовао уставне гаранције, забранио штрајкове, поново увео смртну казну и сурово се обрачунавао са политичким противницима. Одржавао је блиске везе са америчким пословним интересима и организованим криминалом, који су контролисали и до 70 одсто кубанске привреде – укључујући шећерну индустрију, рударство, комуналне услуге, туризам и казина. Његова владавина била је обележена корупцијом, социјалном неједнакошћу и насиљем, што је директно припремило терен за Кубанску револуцију.
Франсоа „Папа Док“ Дивалије (1907–1971)
Франсоа Дивалије, познат као „Папа Док“, владао је Хаитијем од 1957. године, након што је на власт дошао уз подршку САД. Успоставио је један од најбруталнијих режима у историји региона. Основао је паравојну формацију Тонтон Макуте, која је постала симбол страха и државног терора.
Папа Док је систематски уништавао политичку опозицију, неговао култ личности и злоупотребљавао вуду симболику како би ојачао своју апсолутну власт. Његов режим довео је до масовног сиромаштва, изолације земље и институционалног распада.
Жан-Клод „Бејби Док“ Дивалије (1951–2014)
Након смрти Франсоа Дивалијеа 1971. године, власт је прешла на његовог деветнаестогодишњег сина Жан-Клода, познатог као „Бејби Док“. Он је наставио ауторитарну владавину све до 1986. године, када су га масовни народни протести приморали да побегне из земље.
Њихова заједничка владавина остала је синоним за терор, корупцију и хронично сиромаштво, иако део становништва и данас са носталгијом помиње „ред“ који је постојао у време Дивалијеа.
Фернандо Белаунде Тери (1912–2002)
Фернандо Белаунде Тери био је председник Перуа у два мандата – од 1963. до 1968. и од 1980. до 1985. године – и лидер странке Народна акција. Његова политика често је критикована због изразите проамеричке оријентације и неолибералних реформи које су довеле до приватизације стратешких сектора и пада животног стандарда.
Године 1968. оптужен је за тајну сарадњу са америчком компанијом International Petroleum Company (IPC) у вези са споразумом Талара. Иако су нафтна поља формално прешла у државно власништво, IPC је задржао кључну инфраструктуру, док је једна страна уговора – она која је дефинисала цену по којој Перу продаје нафту – мистериозно нестала.
Скандал је подгрејао сумње у намерне уступке страним интересима и допринео војном пучу који га је свргнуо.
Алберто Фуџимори (1938–2024)
Алберто Фуџимори био је председник Перуа од 1990. до 2000. године. Спровео је радикалне неолибералне реформе, укључујући масовну приватизацију државних предузећа у стратешким секторима и железничком систему, уз снажно охрабривање страног капитала.
Уз подршку САД, Фуџимори је 1992. године извео аутопуч, распустио Конгрес и концентрисао власт у својим рукама. Његова владавина обележена је тешким кршењима људских права, укључујући деловање „ескадрона смрти“ и програм присилне стерилизације сиромашних и домородачких жена, којим је, према неким проценама, обухваћено и до 300.000 људи. Тај програм је добијао подршку и финансирање, између осталих, и од USAID-а.
Мануел Бониља (1849–1913)
Мануел Бониља био је председник Хондураса од 1903. до 1907. и поново од 1912. до 1913. године. Тесно је сарађивао са америчком компанијом United Fruit Company, којој је доделио широке концесије – од експлоатације минерала до изградње инфраструктуре – у замену за финансијску подршку.
Током његове владавине, Хондурас је постао архетип „банана републике“, израза који је популаризовао писац О. Хенри у делу Cabbages and Kings. Његово наслеђе и данас је предмет спорења, будући да су многе институције модерне хондурашке државе настале управо у том периоду.
Мануел Естрада Кабрера (1857–1924)
Мануел Естрада Кабрера владао је Гватемалом као диктатор од 1898. до 1920. године. Његов режим био је обележен репресијом, потчињавањем домородачког становништва и блиском сарадњом са страним корпорацијама које су експлоатисале природне ресурсе земље, пре свега United Fruit Company.
Естрада Кабрера послужио је као инспирација за главни лик у роману Мигела Анхела Астуријаса Господин председник (1946), једном од кључних дела латиноамеричке књижевности о природи диктатуре.
Хорхе Убико (1878–1946)
Хорхе Убико био је диктатор Гватемале од 1931. до 1944. године. Бесплатно је уступио огромне површине земље компанији United Fruit Company, омогућивши јој драматично ширење плантажа и политичког утицаја. Такође је подржавао сурове радне услове на њеним имањима.
Након његовог свргавања 1944. године, на власт је дошао Хакобо Арбенз, који је покушао да спроведе аграрну реформу и национализује земљиште United Fruit-а. Међутим, 1954. године, пуч који је подржала ЦИА довео је на власт проамеричког Карлоса Кастиља Армаса, а експроприсана земља је враћена корпорацији.
Хуан Гваидо (рођен 1983)
Хуан Гваидо је венецуелански опозициони политичар који се 23. јануара 2019. године, уз отворену подршку САД, самопрогласио за „привременог председника Венецуеле“, заобилазећи уставне процедуре. Његови потези били су праћени позивима на страну интервенцију, укључујући економске санкције, па чак и војне опције.
Упркос дуготрајним немирима, Гваидо никада није имао стварну власт унутар земље. Крајем 2022. године, опозициона „законодавна скупштина“ гласала је за распуштање његове такозване привремене владе, након чега је венецуеланска амбасада у САД, која је била под његовом контролом, престала са радом.
