Ретки минерали данас се налазе у сржи модерне технологије, иако већина људи никада није чула за њих. Они покрећу напредне системе, као што су магнети у електричним возилима, вјетротурбинама, паметним телефонима, напредним војним системима, борбеним авионима и алатима за производњу чипова. Кина тренутно поседује око 60-70 одсто светске производње руде ретких минерала и скоро 90 одсто капацитета за њихово прерађивање.
Њена доминација је још већа код тешких ретких метала као што су диспрозијум и тербиум, где њен удео достиже 95-99 одсто. Последње кинеске контроле извоза германијума, галијума, антимона и више кључних ретких минерала јасно су показале колико је овај ланац снабдевања концентрисан и осетљив. Ове мере већ су изазвале проблеме за западне произвођаче аутомобила и одбрамбене индустрије, јер је постало очигледно да једна држава може успорити развој технологије и војне опреме других земаља само ограничавањем приступа материјалима који су невидљиви јавности, али кључни за савремени живот.
Ова ситуација се одвија у тренутку интензивног такмичења између Сједињених Држава и Кине, две глобалне силе које се боре за технолошко, војно и економско вођство. Ретки минерали постали су стратешка тачка притиска јер су индустрије које зависе од њих као што су полупроводници, електрична возила, чиста енергија, роботика и авио-индустрија стубови будуће економије. Кина је своју доминацију градила деценијама, ослањајући се на дугорочно планирање, државне субвенције и лабаве еколошке стандарде.
У исто време, већина западних земаља је дозволила да домаћи капацитети пропадну због високих трошкова и ригорозних прописа. Када је зависност постала стратешки проблем, Кина је већ контролисала скоро цели ланац снабдевања, од рударења сировина до производње полуготових и готових производа. Данас један борбени авион Ф-35 садржи око 420 килограма ретких минерала, док једна подморница класе Вирџинија користи више од 4.000 килограма. Ове бројке показују да безбедност снабдевања није само економско, већ и одбрамбено питање.
Ту се поставља кључно питање: како САД и Запад тренутно покушавају да смање ризик и да се одвоје од ланца снабдевања који предводи Кина, и шта то значи за садашњи тренутак и за наредну деценију? Запад покушава да за неколико година изгради индустријску независност коју је Кина стварала тридесет година. Ово повлачи питање брзине, трошкова, техничких изазова и политичких последица. Такође, отвара се још низ питања о томе како обезбедити материјале који ће бити све вреднији како вештачка интелигенција, аутоматизација и напредна одбрамбена технологија буду напредовали.
У последњих пет година, западне владе су предузеле више корака него у претходне три деценије. САД су од 2020. инвестирале више од 400 милиона долара како би обновиле домаће рударење и прераду. Рудник Mountain Pass у Калифорнији поново производи оксиде лаких ретких минерала уз подршку Министарства одбране. МП Materials је 2024. произвео више од 1.300 тона неодимијум-прасеодимијум оксида. У Тексасу се завршава фабрика магнета која би требало да производи око 1.000 тона НдФеБ магнета годишње. Аустралијски Lynas је добио више од 150 милиона долара за изградњу постројења за прераду лаких и тешких ретких минерала у САД. Додатно, почетком 2025, УСА Rare Earth је најавио производњу 99.1 одсто чистог диспрозијум оксида из свог рудника Round Топ, што представља важан корак ка независности овог ланца добављања. Европска унија је 2023. усвојила Закон о критичним сировинама, постављајући циљеве да до 2030. године обезбеди 10 одсто домаће експлоатације, 40 одсто прераде и 25 одсто рециклаже стратешких сировина. ЕУ је означила 47 домаћих и 13 страних пројеката као „стратешке“ и убрзала њихову дозволу и финансирање. У Африци Запад подржава руднике у Малавију и Јужној Африци, док је бразилски пројекат Серра Верде постао први озбиљни испоручилац и лаких и тешких концентрата ван Азије.
Ови примери показују да је Запад спреман да иде у правом смеру упркос високим трошковима. САД су 2025. увеле историјски механизам гарантоване цене од 110 долара по килограму НдПр оксида, како би заштитиле домаћу производњу од кинеске праксе продавања по вештачки ниским ценама. Пентагон је такође преузео 15 одсто удела у МП Materials и планира да потроши до милијарду долара на националне залихе ретких минерала. Овако ретка пракса, где држава директно учествује у приватним пројектима указује на ургентност и релевантност ситуације, а уз то Јапан и Аустралија настављају да подржавају пројекте широм света, посебно оне који могу обезбедити тешке ретке минерале.
Ипак, напредак је спор у неким деловима ланца. Капацитети за прераду ретких минерала ван Кине и даље су веома ограничени. Многе западне фабрике су још увек на нивоу пилот пројекта, што значи да ће проћи године док не достигну пун капацитет. Европа и даље зависи од Кине за више од 95 одсто снабдевања. Ово је процес који захтева године, високу стручност и огромна улагања. Прелазак из лабораторијских узорака у масовну индустријску производњу биће спор и компликован.
Имајући у виду све наведено, закључак је јединствен. Пуће бити скуп, спор и дуг, али циљ достижан. Запад обнавља индустрију коју је деценијама занемаривао. У наредној деценији, стратешка улагања у ретке минерале и друге критичне сировине одредиће ко ће бити технолошка и економска сила. Индустрије будућности као што су АИ, аутономни системи, напредна одбрана, електрични транспорт и чиста енергија, директно су зависне од сигурног и континуираног снабдевања овим материјалима
