Рat у Ирану само је последњи у низу дугог и компликованог сукоба који се води на Блиском Истоку. А једну од главних улога у њему играју и, удаљене, Сједињене Америчке Државе.
Ево кратког прегледа догађаја из прошлости кључних за разумевање ситуације у Ирану данас.
1953: ЦИА оркестрира пуч у Ирану
Иран је одувек био земља богата нафтом. Све до 1951. Британци су имали монопол над њом. Те године ирански политичар по имену Мухамед Мосадек постао је премијер и као једну од првих одлука, извео национализацију рафинерија тј. враћање нафте иранском народу.
“Британци су, очекивано, били незадовољни овом ситуацијом и желели су да свргну Мосадека, али нису имали могуц́ност да то сами ураде. Зато су убедили Ајзенхауерову администрацију и ЦИА да испланирају пуч и изврше га”, каже Кели Шенон, гостујуц́а научница Института за блискоисточне студије на Универзитету Џорџ Вашингтон, а преноси History.com.
Њихова идеја је била да сву власт у земљи преузме шах. Мохамед Реза Пахлави био је “човека запада” и био је спреман на сарадњу. Први покушај пуча је пропао и шах је побегао из Ирана пред гневним протестима.
Други покушај пуча био је успепнији. Шах је врац́ен на власт замењујуц́и демократски изабраног Мосадека. Године 1954. Пахлави је пристао на уносан споразум који је америчким, британским и француским компанијама дао 40% власништва над иранском нафтном индустријом на 25 година. Двајт D. Ајзенхауер је “наградио” шахову лојалност иницијативом „Атоми за мир“, у којој су САД дале Ирану технологију и обогађени уранијум за покретање програма нуклеарне енергије.
Јер, и Америка је ту имала своје интересе. Иран је постао њен кључни савезник у Хладном рату против Совјетског Савеза.
„Имати поуздану антикомунистичку земљу на граници са Совјетским Савезом помогло би да се Москва држе подаље од Блиског истока, спречило да блискоисточна нафта падне у руке Совјета и омогућило да она тече ка Западу”, каже Шенон.
1979: Иранска револуција
Шах је у почетку био популаран међу Иранцима, али је током наредне две деценије постајао све ауторитарнији. Иранци који су се противили амбициозном програму модернизације шаха или критиковали економску неједнакост били су ухапшени и мучени од стране САВАК-а, озлоглашене владине тајне полиције. Шахови политички непријатељи у њему су видели диктатора.
Са друге стране, исламски фундаменталисти имали су друге “замерке”. Шахов систем је иранским женама дао право гласа. Било им је дозвољено да се појављују у јавности без хиџаба и читаво друштво усвајало је западни начин живота.
Обе групе почеле су да критикују шаха, називајући га “марионетом” Сједињених Америчких Држава.
Године 1979, у Ирану су избили масовни протести. Шах је побегао из земље, и на крају је завршио у Америци на лечење рака. Верски и духовни вођа исламиста Ајатолах Хомеини се вратио из егзила и помогао у оснивању Исламске Републике Иран, теократског режима који је одбацио шахов програм секуларизма и западног система вредности.
За Ајатолаха и његове присталице, САД су постале “Велики Сотана”.
1979-81: Иранска талачка криза
Након тога, односи Ирана и Америке постајали су све лошији. Почетком новембра 1979. група иранских студената је упала у америчку амбасаду у Техерану и узела 52 запослена за таоце. Студенти су захтевали екстрадицију шаха како би му се судило у домовини. Администрација председника Картера одговорила је прекидом дипломатских веза са Ираном и увођењем строгих санкција на извоз иранске нафте.
Криза са таоцима је трајала мучних 444 дана. Политички, уништила је шансе Картерове шансе за реизбор 1980. али се показала корисном за ајатолаха и његову антиамеричку и антизападну реторику.
“Ајатолах Хомеини је искористио кризу са таоцима у америчкој амбасади коју је назвао “шпијунском јазбином”, да надмудри своје политичке противнике и учврсти власт у рукама верских тврдолинијаша”, објашњава Шенон.
Бивши шах Пахлави умро је крајем јула 1980. У септембру исте године Ирак је напао Иран. Након дугих преговора, таоци су пуштени 20. јануара 1981, само неколико тренутака након што је Роналд Реган положио заклетву за новог председника САД.
1988: САД обарају ирански путнички авион
Односи између САД и Ирана драматично су се погоршали ‘80-их. Године 1983, два камиона натоварена експлозивом убила су 241 америчког војника у бази у Бејруту, у Либану. САД су окривиле Хезболах, либанску милитантну организацију коју подржава Иран. Председник Роналд Реган је Иран назвао “државним спонзором терора”, ознаком која је наметнула строге војне санкције, укључујуц́и ограничења продаје војне опреме.
Међутим, Реганова администрација и сама је кршила санкције! Продавала је оружје Ирану у замену за ослобађање неколико америчких талаца које је држао Хезболах. Приход од те продаје оружја је затим коришц́ен за финансирање антикомунистичких побуњеника тзв. Контраша у Никарагви. Илегалне шеме је касније разоткривена и у Америци је познатао као “Афера Иран-Контра”.
Тензије су поново порасле 1988. када је брод америчке морнарице налетео на иранску мину у Персијском заливу, повредивши 10 морнара. У знак одмазде, САД су покренуле операцију “Богомољка”, која је потопила или тешко оштетила велики део иранских оперативних снага у Персијском заливу.
У јулу 1988. године, америчке снаге су грешком испалиле вођену ракету на лет 655 компаније Иран Ер, путнички авион који је летео из Техерана за Дубаи. Свих 290 људи у авиону је погинуло.
“За ирански режим и његове присталице, обарање лета 655 био је велики тренутак. Могли су рец́и: “Видите, Американци су зли. Пуцају на наше цивиле на небу!” У исто време, Иран је у великој мери подржавао групе које су се бориле против Америке широм Блиског истока, успут узнемиравајући америчке савезнике. Одржавање нетрпељивости ишта је у оба смера”, истиче Шенон.
И тако је сукоб стигао до 21. века. И, и даље траје…
