Тело кнеза Лазара пренето је из Приштине у Раваницу, одмах након Косовске битке. Оно је било веома брижљиво припремљено. Чин подизања моштију збио се у приштинској цркви Вазнесења Христовог, у присуству највиших личности – кнегиње Милице, синова Стефана и Вука, као и поглавара Цркве.
Након проналажења целог тела, одлуку о поласку моштију и пратње донео је „богоносни сабор“, који су чинили митрополити, епископи, игумани и благородни.
Први долазак светитељских моштију и дочек реликвија одиграли су се у Брвенику. Моштима је изашао у сретање Вук Бранковић са породицом, у пратњи властеле, након чега је уприличен “велики плач и ридање“.
Мошти су преноћиле у Павлици, задужбини браће Мусића, Лазарових сестрића и косовских страдалника, а затим наставиле пут.
Сусретање поворке пред Раваницом представљало је веома свечану церемонију. Пред мноштвом народа, који се окупио са свих, па и далеких страна, уз паљење свећа и тамјана, и уз гласно нарицање, поворку су предводили Лазарови синови Стефан и Вук, корачајући испред ковчега.
Живо и документовано казивање ових догађаја, који су смештени у конкретно одређен простор и време, треба тумачити чињеницом да их је описао очевидац. Као и у случају многих средњовековних транслација, а ради потврде веродостојности сведочења, српски анонимни очевидац није пропустио да нагласи како је „био и видео“.
С друге стране, у овим саставима (Данило Бањски и непознати писац) присутна су и традиционална општа места, чија је функција била да предоче историјску и спиритуалну суштину Лазаревог преноса. Тако је позивање на старозаветног Јосифа, а пре свега идеја о Новом Израиљу, која се, у контексту владарске транслације, јавља први пут након култних списа посвећених Симеону и Сави.
Долазак моштију у Раваницу
Завршни чин преноса тела кнеза Лазара збио се у Раваници. Ту су извршени примопредаја моштију, њихово уношење у цркву и полагање крај одредишта, након чега је светитељу установљен празник.
Главни протагониста доношења у Раваницу била је Лазарева удовица, кнегиња Милица. Њени гестови и нарицање над кивотом најбоље описују карактер церемоније. Уместо некадашњег славља и ликовања, обележили су је осећање тескобе, очаја и изгубљеног ослонца – литерарно предочено новом врстом жанрова, пре свега плачем.
Раванички владарски долазак моштију, последњи у средњовековној Србији, обновио је процедуру традиционалног обреда, али му је битно изменио смисао и функцију. Промена се можда најбоље огледа у редефинисању појма тријумфа. То је сада победа духовног начела,и свесне жртве за Царство небеско, као темељни садржај култа првог српског владара мученика.
