Јован Жујовић је један од најзначајнијих српских научника са краја 19. и почетка 20. века, који је поставио темеље геолошке науке у Србији, али и оставио значајан траг у палеонтологији, антропологији и друштвеном животу.
Рођен је 18. октобра 1856. у Брусници код Горњег Милановца у тадашњој Кнежевини Србији. Након завршене основне школе и гимназије у Београду, Жујовић је наставио образовање у Паризу, где је дипломирао природне науке на Сорбони.
Научна каријера и допринос геологији
По повратку у Србију, постао је професор геологије и минералогије на Великој школи у Београду (претечи данашњег Београдског универзитета), где је био један од најистакнутијих професора. Својим радом и истраживањима, Жујовић је значајно допринео развоју геологије као научне дисциплине у Србији.
Посебно је познат по раду на мапирању геолошких формација у Србији и истраживању палеонтолошких налаза који сведоче о древним геолошким ерама на Балканском полуострву.
У овом периоду, Жујовић оснива Геолошки завод Србије при Великој школи и почиње да штампа часопис који се звао „Геолошки анали Балканског полустрва“, уједно и први овакав часопис у тадашњој земљи.
Један је од оснивача Музеја српске земље који се данас зове Природњачки музеј у Београду, а такође и један од оснивача Српског археолошког друштва, 1883. године.
Посебна част му је припала од стране краља Милана Обреновића који га је тада уврстио у интелектуални крем друштва, именовавши га чланом Српске Краљевске Академије. Јован Жујовић је био најмлађи члан а било их је 16.
Убрзо је постао и секретар Академије, а након смрти Стојана Новаковића и председник. На месту председника је био 6 година, до 1921. године.
Његов рад је био кључан за развој Србије у индустријском погледу
Његов рад на мапирању геолошке структуре Србије био је кључан за развој земље у индустријском и економском смислу, јер је омогућио боље разумевање минералних ресурса Србије.
Захваљујући његовим напорима, Србија је добила своју прву геолошку мапу и почетке систематских истраживања нафтних и рудних налазишта.
Пионир антропологије и краниологије
Поред геологије, Жујовић је био пионир у краниологији, дисциплини која се бави проучавањем лобања и физичких карактеристика људских популација. Његова антрополошка истраживања, посебно кроз радове попут књиге Камено доба из 1893. године, поставила су темеље за будуће генерације научника у овој области.
У тој студији, он се ослањао на рад француских научника и анализирао развој човека у праисторији. Такође је допринео разумевању развоја балканских народа кроз студије о пореклу и миграцијама људи на овим просторима.
Као велики стручњак био је изузетно цењен у друштву, толико да је био један од осам првих професора на Београдском Универзитету уз: Симу Лозанића, Јована Цвијића, Михаила Петровића, Андру Стевановића, Милића Радовановића и Љубомира Јовановића.
Политичка активност и министарски мандати
Жујовић није био активан само у науци, већ је играо важну улогу у политичком животу Србије. Током своје каријере, служио је као министар просвете и црквених дела у два наврата, а касније и као министар иностраних послова.
Као министар просвете, радио је на реформи образовног система, а у време Првог светског рата био је специјални изасланик српске владе у Паризу. Тамо је водио мисију прикупљања помоћи за избеглице и организовања српских школа за децу која су избегла из Србије.
Оснивање Српског геолошког друштва
Жујовић је био један од оснивача и први председник Српског геолошког друштва, основаног 1891. године. Ово друштво је било прва научна организација те врсте на Балкану, и одиграло је кључну улогу у развоју геологије у Србији.
Под његовим руководством, друштво је иницирало многе пројекте, укључујући и израду Основне геолошке карте Југославије, која је завршена 1970-их година.
Планинарство и друштвени ангажман
Као велики љубитељ природе и планина, Жујовић је био један од оснивача и дугогодишњи председник Српског планинарског друштва. Ова организација је промовисала планинарство и заштиту природних добара Србије, а Жујовић је својим ентузијазмом инспирисао многе да се баве овим спортом.
Наслеђе и значај
Жујовић је објавио бројне научне радове из области геологије, палеонтологије и антропологије. Његова најзначајнија дела укључују студије о геолошкој прошлости Балкана и антрополошке радове о развоју људске врсте. До краја свог живота, остао је посвећен науци и образовању, оставивши за собом непроцењив допринос развоју српске науке.
Колика је била његова величина, сведоче и признања која је добио за живота, а то су: Орден Св. Саве првог и трећег степена, два француска ордена (Officer de l’Academie, Grand officer de l’ordre national de la Legion d’honneur ), Орден Белог орла четвртог степена и бугарски орден за грађанске врлине.
Преминуо је 19. јула 1936. године у Београду, а његов рад и допринос су остали трајно уграђени у темеље српске науке и културe.