Између зидова Етнографског музеја у Београду, где се чувају сећања нашег народа, тренутно се одржава изложба која је привукла велику пажњу – „Зубуни са Косова и Метохије“. Али ово није само изложба народне ношње, ово је прича испричана концем, везом и тишином између шавова. Свако од ових дела текстилне уметности сведочанство је времена, културе, идентитета и жене.
Симбол женског идентитета и породичног памћења
Зубун је традиционални одевни предмет који се носио преко друге одеће, обично као завршни, најсвечанији слој. Најчешће су га израђивале младе девојке, уочи удаје, као део своје спреме, и у њега уткале не само своје умеће, већ и своје снове, лични печат и оно што су научиле од мајки и бака.
„Зубун је више од одевног предмета. Он је породична историја, уметничко дело и симбол женског идентитета. Израђиван је с посебном пажњом, нарочито када се припремао као део невестинске ношње – ту је сваки детаљ носио значење“, каже Јелена Туцаковић, виши кустос Етнографског музеја у Београду.
Материјал, мотиви и симболика
Материјал од ког су зубуни прављени је домаће бело сукно, а украшавани су ручно, са изузетном пажњом – везом, апликацијама од чоје, гајтанима, често у бојама и мотивима који имају дубоку симболику. Геометризовани биљни украси нису само декоративни, већ носе и поруке о припадности, пореклу, времену и месту настанка.
Различити стилови – сведочанства места и времена
Из самог изгледа зубуна, објашњава Туцаковић, може се прочитати и више него што се на први поглед чини.
Сваки регион Косова и Метохије имао је своје карактеристике у бојама, облицима, техници веза и композицији орнамената. Тако је зубун могао открити не само стил, већ и тачан географски траг, као и период у ком је настао.
View this post on Instagram
Традиција са личним печатом
„Девојке су везле зубуне онако како су гледале своје мајке и баке. Унутар породице се преносила не само техника, већ и осећај за лепоту, за хармонију. Али, и поред традиције, увек је ту било и нешто лично – неки детаљ који је одражавао саму девојку“, додаје Туцаковић.
Благо музејске збирке
У збирци Етнографског музеја чува се око 700 зубуна, од чега је око 50 са простора Србије, Косова и Метохије. За ову изложбу одабрано је осам највреднијих и најрепрезентативнијих примерака, који су стари и више од једног века. Како је текстил осетљив материјал, зубуни се иначе чувају у строго контролисаним условима – у мраку, на стабилној температури, без изложености светлости и влази.
„Изношење овако старих и вредних предмета пред публику је реткост. Управо зато је ова изложба посебна. Она је кратког трајања, али дубоког утиска“, истиче кустоскиња.
Жене које су живеле уметност
Можда најупечатљивији део приче о зубунима јесте онај који говори о женама које су их стварале. То нису биле професионалне занатлије, већ обичне жене које су, поред свакодневних обавеза – рада у пољу, домаћинства, бриге о деци – у кратким тренуцима предаха уметале по један вез, по један украс. Тако су настајала права ремек-дела народне уметности.
„То ме највише фасцинира – што иза зубуна стоје жене које нису живеле од уметности, али су уметност живеле. Својом руком, без нацрта, без шаблона, стварале су предмете који и данас одузимају дах“, додаје Туцаковић.
Изложба продужена због великог интересовања
Због великог интересовања публике, трајање изложбе је продужено до 12. августа ове године. Највише посетиоца бележи се међу млађом публиком, као и туристима који током лета долазе у Београд.
„Млади су ти који треба да носе ово наслеђе даље. Зато ми је посебно драго што највише пажње посвећују детаљима, који често промакну. Ту се види рука, душа и дух жене – у везу који није само украс, већ живот“, закључује Туцаковић.
