У данима сећања на жртве комунистичког злочина почињеног маја 1945. године у Словенији, на Кочевском Рогу, дужност нам налаже да се са дубоким поштовањем сетимо и оних Добровољаца који су у повлачењу ка Словенији, корачали путем без повратка.
Кроз крваве борбе, исцрпљени али неукротивог и непокореног духа, они су на том тешком и трагичном путу своје животе положили на олтар Отаџбине.
Четврти пук са остатком Петог пука прешао је у Срем из правца Београда 9. октобра 1944. године. Овај пук је у Срему претрпео највеће губитке. Првог дана прошао је кроз село Бечмен.
Увече тог дана добровољци су улетели у партизанску заседу пред селом Петровчићем. У тој борби је погинуло шест добровољаца на челу са командиром вода Иваном Милачићем.
Иван Милачић се рано истакао као предан члан покрета ЗБОР
Иван Милачић рођен је у Биограду на мору, 29. децембра 1921. године. У родном граду завршио је гимназију и већ тада се истакао као предан и убеђен члан покрета ЗБОР.
Када је пламен Другог светског рата прогутао Југославију, Иван се, преселио у Србију, дубоко потресен и згрожен усташким злочинима над недужним српским живљем, се свим снагама посветио помагању избеглица које су, носећи само голе животе, бежале из крвавог пакла ,,Независне Државе Хрватске”.
Од оснивања Васпитног завода у Смедеревској Паланци 1942. године, посветио се позиву васпитача и педагога, уносећи у тај рад сву топлину и племенитост своје душе. Драгојла Поповић, васпитач истог завода, надахнуто га је називала Адонисом васпитачке групе.
Постао је драг Димитрију Љотићу
Био је потпуно опчињен и заљубљен у свет Достојевског, а својом искреношћу, топлином и преданошћу постао је изузетно драг и самом Димитрију Љотићу.
Иван је поседовао изузетну интелигенцију и знање које је далеко превазилазило оквире његовог формалног образовања, био је човек који је сам себе обликовао читањем, размишљањем и жеђу за правдом и истином.
У заводу је упознао и своју будућу девојку, питомицу, која се касније, окренувши леђа овоземаљским путевима, замонашила.
Државна комисија га је прогласила злочинцем против народа
Државна комисија, она која га је прогласила злочинцем против народа, описивала га је као једног од главних и најповерљивијих Поповићевих васпитача речи које, без обзира на намеру са којом су изговорене, вечно сведоче о његовом угледу, карактеру и значају.
Писао је литерарне саставе и поезију, коју је објављивао у „Нашој Борби“ и „Српском народу“. Више његових песама ушло је у антологију добровољачке лирике „Тврђава“ објављене у Београду 1944. године.
Са њим погинули су Александар Будимиров, Б. Рељин, В. Јоцин и два непозната добровољца. Сахрањени су у порти сеоске цркве у Петровчићу.
Последњи су 12. октобра 1944. године из Београда у Срем прешли штаб СДК као и Чета за везу СДК…
,,Живот пробуђени знаће вам пошту дати”
Аутор: Марко Алексић
