Неки имају обичај да кажу: „Да је Стева био Амер, направили би већ брдо филмова о њему.“ Уместо тога, Стеван Попов који је 23 године био је пилот „ЈАТ-а“, а једно време носио и титулу резервног официра ЈНА, није дочекао да оде онако како доликује једном хероју.
Прича о легенди Стеви Попову
Причу о легени Стеви Попову почећу исечком из књиге Мирослава Стефановића „Пространство, плаво Попов: Стева“ у којој пилот прича о првом сусрету са челичном птицом.
„Прашњав друм. Пуца банатска равница. Живео сам у Избишту. Једва да сам имао десетак година. Тада сам први пут видео авион. Неколико нас дечака, у кратким, често каљавим панталонама, боси, јурили бисмо да видимо авион, посебно пилота.“
Пут ка пилотској кабини
Све је почело оног дана када је шетао Милетићевом улицом и наишао на плакат за упис у аероклуб у Ченеју, за падобранце, пилоте и једриличаре. Скептичан, млади 16-годишњак Стева одмахнуо је руком и кренуо даље… Тада је почело да га копка, сетио се свих тренутака у Избишту, па се вратио и прочитао плакат опет.
За трен ока нашао се у ЈАТ-у, у капетанској униформи. Пропутовао је свет уздуж и попреко, стварајући каријеру већу од живота. Одувек је био немирног духа, хтео је нешто више и нешто ново.
Анегдоте које личе на филм
Анегдота из његових пилотских има довољно за филм, а једну од најзанимљивијих пронашао сам на Реддиту.
„Ја се овога на жалост не сећам, али мама ми каже кад сам био мали често бих летео са њом кад је радила за ЈАТ, и обично бих седео у WC-у јер није било места. Једном кад смо летели Стева ме је позвао да седим с њима у пилотској кабини. Најбољи upgrade који не памтим! Господин и прави херој!“
Легендарни Стева као пилот ЈАТ-а управљао је „каравелом“, а на интерконтиненталним летовима чувеним „боингом 707“. Током осамдесетих година постао је директор летачке оперативе ЈАТ-а, а имао је и ту привилегију да лети чак и у војсци када је за то било потребе.
Подвиг вредан дивљења
Карго авион „Б-707“, који је ЈНА запленила на загребачком аеродрому постао је Стевина карта за излаз из пакла Сарајева, града који је горео под оружаним дејствима. Људи су желели да на безбедно пошаљу макар жене и децу, а у Боинг је могло да стане око 600 људи. Тада је почела једномесечна операција спасавања о којој је својевремено причао Миливоје Миле Јовичић, тадашњи директор аеродрома „Сарајево“.
Тих дана ЈНА је почела да евакуише породице војних лица, а „ЈАТ-у“ и другим превозницима било је забрањено да лете… Војни пилоти, видевши море народа на аеродрому, тражили су од команде одобрење да повезу те људе и добили га.
Међу тим пилотима био је и Стева Попов који је током операције евакуисао 40.000 људи из Сарајева за Београд. У дану се враћао по пет, шест пута у пакао Сарајева, чак и по мраку. На писту је слетао према обрисима околних брда, и сећао се људи који су седели на поду, сабијени као сардине, али захвални што су побегли далеко од рата.
Хуманост изнад дужности
„Можда сте већ чули за причу како је нека жена са двоје деце, силним торбама, у општој гужви на аеродрому успела да дође до авиона. ‘Кикашом’ је стигла у Батајницу и онда схватила да јој нема једног детета. Стева Попов, кад се поново вратио у Сарајево, сам је ишао по препуној пристанишној згради и тражио дете. И нашао га“, испричао је Миле Јовичић.
Неправда након подвига
Нажалост, његова верност према ЈАТ-у занемарена је 2004. када је проглашен технолошким вишком у овој компанији.
Постао сам особа коју народ поштује. Непознати људи и данас ми захваљују на подвигу. Међутим, предузеће „ЈАТ“ није ценило мој професионални и племенити подвиг, а ни моје пилотско знање. У 2004. проглашен сам технолошким вишком и отпуштен. Преживео сам потом операцију рака на десном бубрегу јер нисам планирао да умрем. Отказ ми је теже пао од болести – признао је Попов у једном интервјуу.
Трагичан крај једног хероја
Нажалост, смрт Стевана Попова десила се када то нико није могао да очекује. Стева је извршио самоубиство 2015. у Руми испаливши себи хитац у главу, пред својом супругом Снежаном Јовановић Попов. Преминуо је на путу до болнице у 68. години. Из брака са првом супругом Душицом Попов има сина Стевана и ћерке Весну и Иву, а са Снежаном ћерку Јелену.
Речи које и даље одзвањају попут авиона који пробија звучни зид
Његове речи и даље одзвањају попут авиона који пробија звучни зид…
„Врло често долазим први на авион и то једно сат, сат и по пре путника, пре свих… и врло често станем испод те грдосије и гледам… Размишљам… Боже, је ли могуће да је све ово у мојим рукама, ово чудо, оволико тона гвожђа, да је то све у мојим рукама и да то све треба да ја држим под контролом, да буде све безбедно и да се путници осећају пријатно и да не буде страха и ако се неко плаши у авиону, да отворим врата, јер моја врата од кабине су увек била отворена и код мене сваки путник посебно, они које се плаше летења, имали су прилику да дођу, да виде, да се упознају… Јер знате шта? Човек се увек плаши онога што не познаје.“
Аутор: Стефан Миленковић
