Do danas nisam primila nijedan poziv za transplantaciju bubrega. Čekam i dalje nadajući se pozivu, svesna situacije u našoj zemlji, gde nema dovoljno donora
Imam 48 godina. Na hroničnom programu hemodijalize sam od 2014. godine. Moje prvo saznanje o bubrežnoj bolesti datira još iz detinjstva. Sa 11 godina dijagnostikovan mi je obostrani VUR. Iste godine sam operisana na Institutu za majku i dete, a operacija je prošla bez problema. Do 18. godine kontrolisala sam se na istoj klinici. Godine 1995. udala sam se, a već 1995/96. imala sam svoju prvu trudnoću, koja je prošla bez ikakvih problema. U februaru 1996. godine rodila sam ćerku Milicu. Druga trudnoća dolazi 1998/1999. godine. U 20. nedelji trudnoće, moj ginekolog je primetio povišen krvni pritisak i uputio me na pregled kod profesora dr Željka Mikovića u GAK Narodni front. Tamo su mi uradili kompletne analize i ustanovili da su vrednosti kreatinina 280, a uree 18. Tada je počela moja borba za život bebe i za sopstveni život. Profesor Miković me je poslao na pregled kod doktorke Ljubice Đukanović na UKSC. Ona me je savetovala da prekinem trudnoću, ali ja sam to odbila i vratila sam se sa njenim izveštajem profesoru Mikoviću. Na GAK-u sam ostala da održavam trudnoću, koja je bila visokorizična. U 36. nedelji trudnoće sam se porodila i na svet je došao moj zdrav dečak, sin Miloš. Tog trenutka, nivo kreatinina mi je bio 450. Sledećih pet godina na kontrole sam išla u KSC kod profesora dr Milana Radovića.
U januaru 2004. godine pala sam u blagu komu sa vrednostima kreatinina 880 i uree 67. Tada kreću pripreme za hemodijalizu. U tom trenutku molila sam se za tračak svetlosti na kraju tunela. I stvarno, pojavila se nada da bi mogla da se uradi predijalizna transplantacija bubrega. Odlazim u centar za transplantaciju na urološkoj klinici, gde me na vratima dočekuje profesorka Radmila Blagojević, prijatnog i milog lica, ne znajući tada da će postati moja druga majka. Ostajem na klinici, započinje borba – nalazi, snimanja i pripreme. Moji otac i majka su se spremili da doniraju bubreg. Nakon svih pretraga i testova, doktori se odlučuju za moju majku zbog krvne grupe. Moja krvna grupa je AB pozitivna, majčina je B pozitivna, a očeva A negativna. I tu dolazi šok – transplantacije se ne rade. Zašto? Ministarstvo nema finansijska sredstva. Čekamo. Četiri para su spremna za transplantaciju, svi osim mene su na dijalizi. I dalje je trajala borba za život i predijaliznu transplantaciju. U martu napokon počinju da se rade transplantacije, zbog čega sam bila veoma srećna. Nažalost, sreća nije trajala dugo. Meni nisu mogli da je urade, jer sam morala da uradim arterografiju, koju nisu smeli da obave zbog visoke vrednosti kreatinina (930). Nakon nekog vremena, uspeli su da mi spuste kreatinin na 700 i obave proceduru, koja je prošla u najboljem redu. Transplantacija je obavljena 11. maja 2004. godine.
Počela sam novi život kao zdrava osoba. Uživam i živim punim plućima sa svojom decom i suprugom, zahvaljujući svojoj majci. Sve je bilo idealno, kreatinin 86, urea tri-četiri. Međutim, sve je to trajalo do 2012. godine kada su nalazi drastično skočili. Urađena je biopsija transplantiranog bubrega i nalaz je pokazao da se vratila osnovna bolest – VUR. Iste godine krenula sam u još jednu neizvesnu borbu za život. 2012. godine urađena mi je AV fistula, što je bio prvi znak da ću uskoro morati da idem na hemodijalizu. U oktobru 2014. godine prvi put se susrećem sa aparatom za hemodijalizu. U tom trenutku nisam bila svesna da će mi ovaj aparat postati veliki deo života. Prvi put ulazim u salu za hemodijalizu, preplavljuje me strah, neverica i odbijanje. Prvi put je bilo teže nego što sam očekivala, ali doktorka Višnja Lezaić me je držala za ruku, tešila me i govorila da će sve biti u redu.
Od tog dana pa do danas, 11 godina vezana sam za aparat, živim, ali kao da ne živim.
Suprug je odlučio još 2014. godine da pokuša da mi donira bubreg. Radili smo tipizaciju i otišli na VMA kod profesora Babića sa nadom da ćemo uspeti. Nažalost, nije bilo poklapanja. Stavili su me na listu za kadaveričnu transplantaciju. Do danas nisam primila nijedan poziv.
Čekam i dalje, nadajući se pozivu, svesna situacije u našoj zemlji, gde nema dovoljno donora. Na osnovu svog iskustva, mogu reći samo jedno – hemodijaliza je preživljavanje, dok transplantacija daje život. Ovo je bila moja priča. Borba i dalje traje. Čekam svoj najvažniji poziv u životu.
Doniranje organa je tema o kojoj se mora više govoriti, jer ono predstavlja jedinu šansu za novi život mnogim ljudima na hemodijalizi. Jedan poziv može promeniti sudbinu – može vratiti osobu iz stanja preživljavanja u život pun nade, snage i mogućnosti. Svaki donor nije samo neko ko daruje organ, već neko ko poklanja budućnost, osmeh, porodici majku, ocu sina, detetu roditelja. U zemlji u kojoj donora nema dovoljno svest o značaju transplantacije može spasiti mnoge živote. Zato je važno da se priča, da se podiže svest, jer samo zajedno možemo doneti promene i dati nadu onima koji čekaju svoj najvažniji poziv u životu.
Priredila Danijela Davidov Kesar
