Глигорије „Глиша” Возаровић остаје упамћен као први српски књиговезац, књижар, самостални издавач и библиотекар у Кнежевини Србији.
Рођен је 1. августа 1790. године у селу Лежимиру код Сремске Митровице, у подножју Фрушке горе. Његови преци, Силвестријевићи, избегли су из Зенице у Босни крајем 17. века због турског зулума и населили се у Славонији. Тамо су се бавили „возарским занатом“ на реци Сави, па отуда и презиме Возаровић.
Одлазак у Беч на књиговезачки занат
Глигорије је између 1812. и 1816. године радио у гостионици у Земуну као угоститељски радник. Након тога је одлучио да се пресели у Београд како би изучио књиговезачки занат. међутим није имао новца за школовање, па му је у томе помогла Перка Бајићка, која му је дала 150 франака и подржала га у одласку у иностранство ради усавршавања.
Уз подршку Вука Стефановића Караџића, Глигорије је стигао у Беч у другој половини 1824. године и започео свој занат код мајстора Јакова Хермана.
Повратак у Србију
По завршетку школовања у Бечу, Возаровић се вратио у Србију 1827. године и отворио прву књижару у Београду.
Глигорије је био блиски пријатељ и кум Алексе Симића, будућег попечитеља и државног саветника, а такође је имао подршку и пријатељство Димитрија Давидовића.
Прва књига коју је штампао у Србији била је „Србско стихотвореније“ 1832. године. Издао је и целокупна дела Доситеја Обрадовића у десет књига.
У његовој књижари је основана Народна библиотека Србије
У његовој књижари 1832. године основана је Народна библиотека Србије, тада под називом „Библиотека вароши београдске“. У периоду од 1833. до 1844. године био је књиговезац Државне штампарије, а књижару је у Београду водила његова жена Сара, сестра или сестричина Димитрија Давидовића.
Возаровић је издавао алманах „Голубица с цветом књижества србског“ (1839—1844), који је уређивао Милош Светић. Стојан Новаковић је истицао да је „Голубица“ утрла пут „Гласнику Србског ученог друштва“, а Јован Скерлић је сматрао да је то био најбољи српски алманах тог времена. Возаровић је 1845. године постао почасни члан Друштва српске словесности.
Био је кум Симе Милутиновића-Сарајлије, добар пријатељ Вука Стефановића Караџића, човек од поверења кнеза Милоша Обреновића, а увезивање Сретењског устава које му је дато на поверење је (што је била велика част у то време) само доказ тога.
Такође је био у добрим односима са Димитријем Фрушићем, српским лекаром и новинаром, који је покретач „Новина Сербских“, првих српских новина.
„Возарев крст“
Био је уверен да је пронашао место на коме су спаљене мошти Светог Саве и на том месту је 1847. године поставио дрвени крст, касније познат као „Возарев крст“. Данас се тај део Београда назива Црвени крст.
Глигорије Возаровић је преминуо 10/22. јануара 1848. године у Београду. Сахрањен је на старом ташмајданском гробљу, али се данас не зна тачно место његовог гроба због измештања хумки. Споменик му је подигла супруга Сара, са којом није имао деце. Текст на споменику истиче његову љубав према српском роду и допринос који је дао на пољу српске књижевности.
Библиотека у Сремској Митровици је посвећена Глигорију Возаревићу
У 19. веку оснивају се у Срему „поради читања новина и књига и поради међусобног сообраштенија“ самосталне читаонице или читалишта: Српска књижница и читаоница у Иригу (1842), Српска читаоница у Шиду (1849), Српска читаоница у Руми (1861), Српска грађанска Читаоница у Сремској Митровици (1866), Српска читаоница у Старој Пазови (1878).
Управо библиотека Глигорије Возаровић данас представља културну установу великог значаја у Сремској Митровици и она је основана на темељима српске грађанске читаонице из 1886. године и једна је од најстаријих библиотека на подручју Срема.
Представља једну од регионалних библиотека у библиотечко-информационом систему Републике Србије, а према решењу Министарства за културу обавља матичну функцију за библиотеке Срема. Као градска библиотека, уз месечно или годишње чланство, доступна је свим грађанима републике Србије.
Данас је библиотека смештена у три физички одвојене просторије у центру града и шест огрнака по околним селима. Дечје одељење са Завичајним и Матичном службом, посебно Научно одељење и Одељење за одрасле са Одељењем за набавку и обраду књига и Одељењем за младе. Фонд се састоји од више од 120.000 књига.
Један од најзаслужнијих људи за развој просвете и књижевности у Србији
Глигоријева кућа у Лежимиру, иако је била споменик од изузетног значаја под заштитом града Сремска Митровица, нажалост је срушена.
Међутим, Возаревића у овом малом фрушкогорском селу и даље има и бескрајно су поносни на свог славног претка о коме се ретко прича, а један је од најзаслужнијих људи за развој просвете и књижевности у нашој земљи.
