Признајем, мало ме је срамота што ово пишем овако касно, на прагу тридесетих. Али ова објава није фокусирана на моја покајања, већ на преображај који доживјех за свега три дана.
Прво искушење којим ме Бог благослови на овом путовању било је непропуштање преко административног прелаза од стране тзв. косовских власти. Разлог – летци са мапом манастира на Космету. Јака ствар. Враћај назад за Рашку. У Рашкој одлучимо да летке побацамо и пробамо на други прелаз. Уз Божији благослов, након сат и по чекања Годоа, рампа се подигла и крочисмо на свету земљу.
Прво осјећање, и оно исто које ће ме пратити до краја путовања, било је туга напиткована очајем и чежњом.
Први пут када сам крочио на пећку и дечанску земљу, знао сам да ту сам Бог станује. Станује и исмијава се сатани (са изразито малим с). Свака ријеч коју бих могао да овдје употријебим да опишем ту благодат била би посве недовољна. Вечерња служба у Дечанима, пред костима јединог српског краља на Космету, била је равна екстази, али и спокоју који сам доживио када ми се Никодина родила.
Друго искушење Божије: Велика Хоча и Ораховац. Ораховцу, рајска башто (ово ми је дефинитивно лајтмотив на овом ходочашћу)! Одакле почети? Од Хоче, која са својих 400 Срба пркоси као каква тврђава саздана од неизмјерне људске жртве, окупана сунцем и загрљена виновом лозом, или од Ораховца, гета у ком је српско битисање ограничено на двије улице? Ја ипак не бих да то ставим у први план.
То је мјесто резервисано за Игорову породицу, за оца Милана, за вриједне људе Винарије Петровић, као и за све оне прекаљене малишане који са својих десетак година имају далеко више ожиљака и животног искуства него ја. Велика Хоча и Ораховац су сви они људи који за пензију од око 160 евра упале ауто, оду у Рашку, која је четири сата у једном правцу, претворе у динаре и кући се врате са мање од 50 евра, након што покупују све српске производе који им нису доступни овдје. Какав народ – срамота ме самог себе и свих мојих непромишљених прохтијева!
О страдању на овом простору не смијем ништа ни претјерано да кажем. Не зато што ми недостаје материјала, него зато што је толико несносно и експлицитно да би га један вапај упростио и обесмислио.
Оставићу то некоме другоме, много проницљивијем и храбријем од мене. Само ћу рећи да сам страшно тужан, грдно тужан.
Треће искушење није ништа друго до величанствени царски град Призрен. Богородица Љевишка, Саборни храм и, разумије се, Душанов манастир Светих Архангела.
Свако од ових мјеста мироточи из својих рана, које, историја нас учи, никада не зарастају. Упркос свему томе, читавих десет стално насељених Срба у Призрену као да је сваки отјелотворио по једну Божију заповијест. И чини ми се, можда исувише наивно, да им је сам тај чин битисања отворио рајске двери.
Не могу ни да се отмем утиску свих богоугодних људи који су на мене оставили неизбрисив траг. Провели смо заједно свега по два сата, а у мени већ живе вјечно.
Не бих их спомињао поименце, јер се бојим да некога не изоставим или да не оставим довољно простора за све подвиге и топлоту што им душе краси.
Добро, кратко ћу поменути оца Стеву и игуманију Пећке патријаршије, који су, убијеђен сам, Божијом промишљу пажљиво изабрани као Христови намјесници. Какве бесједе, каква мудрост. То се мора доживјети.
Оно што засигурно знам јесте да није битно колико Срба живи на Косову и Метохији, него у колико Срба живи Косово и Метохија.
Сви ми који смо крочили на свето тло, у аманет смо добили да ове приче ширимо, умножавамо и са најближима заједно проживљавамо. Нека то буде наш крст.
Ја сам благословен да сам имао прилику да обиђем доста свијета, али сва васељена је исувише мала да стане на метар Космета.
Управо тако ме је и промијенило. Свјестан своје ограничености и пролазности, чекам васкрсење мртвих и живот будућег вијека. Одричем се сваког простаклука овоземаљског живота. Помените ме у својим молитвама.
Косово и Метохија су надасве литургијска категорија. На Косово и Метохију се само једном иде – сваки сљедећи пут се само враћа.
До сљедећег пута. Догодине!
За Компасинфо Филип Игњатић
