Кина активно мења своју трговинску политику према Африци. Док Сједињене Америчке Државе пооштравају приступ свом тржишту и уводе ограничења, Кина чини супротно – отвара своје тржиште. Прошлог месеца председник Си Ђинпинг потврдио је да ће Кина укинути царине на увоз из 53 афричке земље, у оквиру обимне трговинске мере која ступа на снагу 1. маја.
Овај потез долази у тренутку када администрација америчког председника Доналда Трампа намеће царинска ограничења, док се истовремено воде расправе о будућности Закона о расту и могућностима за Африку (AGOA) – програма који афричким земљама омогућава бесцарински приступ глобалном тржишту.
У суштини, Кина креира нови преференцијални трговински режим који комбинује једнострано укидање царина, оквирне споразуме и постепено ширење преговора на друге области.
Изван царина: Шири геоекономски циљеви
Кинеска иницијатива може се посматрати и као покушај да се Африка удаљи од потпуне зависности од трговинских политика великих сила и претвори у платформу за тестирање нових модела глобалног лидерства.
Последњих година, политика САД све више се повезује са царинским протекционизмом, ревизијом постојећих трговинских режима и подређивањем трговине унутрашњој политичкој агенди. Насупрот томе, Кина настоји да заузме морално повољнију позицију, представљајући се као страна која отвара тржишта – нарочито за земље у развоју глобалног југа.
Ипак, иза ове реторике стоје и прагматични интереси: преусмеравање трговинских токова, ширење утицаја, стандардизација правила приступа тржишту и изградња дубоких економских веза са афричким партнерима.
Одлуке из Чангше и укидање нецаринских баријера
У јуну 2025. године Кина је први пут најавила укидање увозних царина за афричке државе. Током министарског састанка Форума за сарадњу Кина–Африка у Чангши, усвојена је декларација о јачању солидарности и сарадње глобалног југа.
Као део тог документа, Кина је саопштила да је спремна да прошири режим нулте царине на 100% тарифних линија за свих 53 афричких земаља које имају дипломатске односе са Пекингом. Са списка је изузет Есватини – једина афричка држава која одржава званичне односе са Тајваном.
За најмање развијене земље најављене су и додатне мере: олакшице у инспекцијама, карантинским процедурама и царинској администрацији. У пракси, то значи да Кина не нуди само укидање царина, већ и смањење нецаринских баријера, које често представљају подједнако значајну препреку трговини.
Оквирни споразуми као темељ новог система
Политика нултих царина вероватно ће бити интегрисана у шири Кинеско-афрички оквирни споразум о економском партнерству за заједнички развој.
Овај документ поставља институционални оквир сарадње, обухватајући либерализацију трговине робом и услугама, инвестиције, дигиталну економију и техничку помоћ.
Важно је нагласити да оквирни споразуми не садрже детаљне царинске обавезе. Њихова сврха није непосредно стварање зоне слободне трговине, већ дефинисање принципа, праваца и механизама сарадње. Конкретне обавезе очекују се у каснијим протоколима и додатним споразумима.
Кинеска флексибилност и „модуларни приступ“
Кинески приступ одликује се способношћу да преузме и прилагоди успешне моделе, пре свега европске. По структури и називу, ови споразуми подсећају на европске Споразуме о економском партнерству (EPA).
Ипак, кинески модел је мање формализован и више усмерен на флексибилност и политичку маневарску способност.
До јула 2025. године, Кина је потписала оквирне споразуме са 31 афричком земљом, укључујући Анголу, Кенију, Египат, Етиопију и друге. У фебруару 2026. такав споразум је закључен и са Јужном Африком.
Ова структура може се описати као „модуларни приступ“ – прво се потписује општи оквир, а затим следе конкретни споразуми у појединим областима, где се најлакше постижу резултати.
„Рани резултати“ као стратегија
Царински споразуми често делују као такозвани „early harvest“ механизам – доносе брзе и опипљиве резултате у оквиру ширег преговарачког процеса.
Тако је у новембру 2025. године потписан први такав споразум са Републиком Конго, који омогућава бесцарински извоз у Кину, док се истовремено олакшава приступ кинеске робе том тржишту. Сличан договор постигнут је са Кенијом почетком 2026.
Између једностраности и реципроцитета
Иако Кина формално нуди ове погодности једнострано, у пракси се од афричких земаља очекују одређени уступци. Овај модел представља комбинацију преференцијалног режима и асиметричног реципроцитета.
Тако се Пекинг позиционира између класичних једностраних преференција за земље у развоју и класичних зона слободне трговине.
Стратешки циљеви Пекинга
Према анализама, Кина овом политиком тежи остварењу неколико кључних циљева:
Прво, подстиче дугорочно преусмеравање афричког извоза ка кинеском тржишту.
Друго, позиционира се као партнер који не тражи само сировине, већ подстиче развој извозних капацитета афричких земаља.
Треће, јача макроекономску стабилност тих земаља, омогућавајући им већи прилив девиза и смањење трговинских дисбаланса.
Четврто, шири свој геоекономски утицај – укључујући промоцију јуана и повезивање афричких економија са кинеским финансијским системом.
Борба за нову глобалну економску архитектуру
Кинеска политика укидања царина на увоз из Африке није само изолована мера, већ део шире стратегије да се Пекинг институционализује као кључни економски партнер континента.
Њен значај није само у обиму либерализације, већ у чињеници да Кина нуди свеобухватан модел приступа тржишту – кроз оквирне споразуме, постепене уступке и ширење преговарачке агенде.
У контексту кризе старих преференцијалних трговинских режима, овај приступ добија на значају. У питању није само трговина, већ и борба за право да се обликује нова архитектура односа између Африке и водећих светских економских центара.
