Деценијама након смрти Десанке Максимовић, њени се стихови рецитују на позорницама, а књиге су уредно сложене на полицама библиотека многих кућа у Србији.
Десанка Максимовић је рођена 1898. године, у малом селу Рабровица недалеко од Ваљева. Убрзо након њеног рођења, породица се преселила у Бранковину.
Често је са сетом говорила о свом детињству, као веома срећном, о породици у којој је било осморо деце, оцу учитељу од кога је наследила таленат за писање, мајци и баки.
Прва школа, учитељи, сазнања о животу били су у Бранковини.
Играла се берући траву берушину поред реке, и замишљала да је принцеза.
Знања је упијала и од свештеника из околне цркве Свети Арханђели, задужбине Проте Матеје Ненадовића.
Након завршене ваљевске гимназије, дипломирала је на Филозофском факултету у Београду, смер за светску књижевност, општу историју и историју уметности.
Радила је у Обреновачкој гимназији, Трећој женској гимназији у Београду, Учитељској школи у Дубровнику.
Као стипендиста француске владе, у Паризу је провела годину дана на усавршавању.
У Првој женској реалној школи у Београду (данашњој Петој гимназији) остала је све до пензионисања.
Десанка је волела да ради са децом. Љубав им је несебично преносила, а она су то препознавала и враћала јој, па онда и не чуди што је, раме уз раме са Јованом Јовановићем Змајем, омиљени дечји писац.
Инспирацију је проналазила у догађајима и природи.
„Несташна реко, у дну мога села, да ли још памтиш старе наше игре? Ко сад змајеве шаренога чела крај тебе пушта, и немирне чигре гони, те везу?”, неки су од стихова њене прве књиге, намење малишанима, „Врт детињства“, из 1927. године.
Током живота, објавила је око педесет књига. Најчешћи мотив је била љубав, однос према свету. Посебно је истицала слободу, оданост, некористољубље. Дивила се чојству и јунаштву, па и не чуди да је баш за државни професорски испит написала студију о Јованки Орлеанки.
Дама која је волела да крчи свој пут онако како она жели, српски народ је сматрала песничким и истицала да је поезија ствар духа.
Окренута родољубљу и сопственом народу, слала је поруку да никада не заборавимо оне који су живот за њу дали. Након стрељања ђака у Крагујевцу од стране немачке окупације, 1941. године, написала је “Крававу бајку”. И нема тог чеда, сељака, лекара, који не зна стихове “Било је то у једној земљи сељака на брдовитом Балкану…”.
Песма се након завршетка рата, нашла у школским уџбеницима као обавезно штиво.
Десанка је, са рађањем дана, почињала своје писање. Из машине за куцање коју је држала на коленима, изашла су најлепша дела.
Њена поезија и осећања су век била у складу. И пркосила су наметнутим правилима друштва. Често је писала о нежном женском срцу и ономе што остаје у души када љубав промени облик.
Најзахвалнија инспирација је, љубав која је тек на почетку, док је још у чекању. За песму “Стрепња”, која управо о томе и говори, добила је и награду.
“Не, немој ми прићи! Хоћу издалека да волим и желим ока твоја два. Јер срећа је лепа само док се чека, док од себе само наговештај да”.
Признања и награде
Једна од највећих српских песникиња добитница је бројних књижевних награда: Вукова, Његошева, награда АВНОЈ-а, Седмојулска награда, Змајева, награда “Младо покољење”, Златни венац.
Одликована је и Орденом Републике са златним венцем.
Десанка је била и чланица Српске академије наука и уметности, а након смрти, основана је фондација “Десанка Максимовић”, која додељује награду за књижевност.
У знак сећања на њен живот и дело, Ташмајдански парк у Београду, од 2007. године, постао је богатији за споменик.
У граду у коме је завршила гимназију, Ваљеву, 1990. године, још за Десанкиног живота, 1990. године, Матија Бећковић је открио споменик поезији са њеним ликом, а неколико основних школа и Народних библиотека носи њено име.
Чардак ни на небу ни на земљи
Властелинка поезије, како су је песници називали, говорила је да без сете нема песника, и да спокојство које песник осећа после испеване песме има душу шумског мира.
Свој песнички живот, о коме је говорила са поносом, описивала је као лебдење између чардака ни на небу ни на земљи.
Стваралаштво даме са сивим шеширом, трајало је читавих 70 година. Од своје прве песме под називом „Булка“, коју је написала као тинејџерка са свега 14-15 година, у добу када се срце и мисао буди, није престала да пише.
У народу призната и поштована као један од најбољих књижевника 20. века, остаје упамћена по песмама, али и порукама које је слала. Њени стихови се цитирају, а о њеном животу преносе предања.
Десанка је умрла у 94. години. По њеној жељи, сахрањена је у родном Бранкову у порти цркве Светих Арханђела.
“Реке ће моју слику у сва мора разнети, и у сва језера незнана, птице ће моју песму с младог бора певати, кад мене не буде једнога дана”, Усамљеникова песма Десанка Максимовић.
