Музеј позоришне уметности Србије обележава 75 година постојања репрезентативном изложбом која доноси избор експоната из матичних збирки и преглед рада ове куће током протекле три четвртине века.
Обележавање јубилеја
Ово је тек првих 75 година, проживели смо их достојанствено. Сви заједно настављамо истим путем. Пуних седам и по деценија Музеј позоришне уметности Србије чува, проучава и представља драгоцено наслеђе српског театра.
Од тренутка када је 1950. године основан, као резултат визије и ентузијазма позоришних уметника, теоретичара и културних радника, музеј је постао средишње место сећања и идентитета наше сценске уметности.
Репрезентативна поставка која доноси избор експоната из збирки овог музеја
Овим речима Весна Буројевић, директорка Музеја позоришне уметности Србије, најавила је протеклих дана светковину ове куће културе која обележава 75 година постојања. Тим поводом у здању Музеја позоришне уметности Србије отворена је репрезентативна поставка која доноси избор експоната из збирки овог музеја и представља преглед рада ове куће током протекле три четвртине века.
Ексклузивно, поводом музејске светковине, поклоници уметности имају прилику да виде и оригинални печатњак Јоакима Вујића који датира из прве половине 19. века. Припадао је лично Јоакиму Вујићу, који се сматра оцем српског позоришта. Ауторке поставке су Мирјана Одавић и Јелица Стевановић.
Кроз своје збирке, изложбе, издања, дигитализацију и едукативне програме Музеј позоришне уметности Србије се развија у корак с временом, али остаје веран својој основној мисији: да негује памћење позоришта и оживи његове приче за нове генерације.
Историјат оснивања музеја
Прву идеју о оснивању позоришног музеја дао је у своје време, бележе позоришни хроничари, један од најзначајнијих српских драмских писаца Бранислав Нушић, још 1901. године, током свог управљања Народним позориштем у Београду. У ту сврху наручио је чак неколико портрета значајних уметника, од којих су неки и реализовани. Нажалост, ова идеја није остварена ни тада, а ни у неколико потоњих покушаја.
До коначног оснивања Музеја позоришне уметности Србије долази у новембру 1950, али нова институција тек следеће године добија привремене просторије на мансарди зграде Музеја примењене уметности у Улици Вука Караџића број 18, да би се у септембру 1952. уселила у реконструисану Божићеву кућу у којој се и данас налази.
Музеј је свечано отворио глумац Добривоје Добрица Милутиновић 19. септембра 1953. Временом је грађа нарастала, па сходно томе и потреба за стручним особљем, услед чега музеј почиње своју дуготрајну и још увек неуспешну борбу за добијање веће или бар адекватне додатне зграде, а изложбени простор у постојећој се постепено смањује како би омогућио смештај збиркама.
Улога музеја у очувању позоришне баштине
Музеј позоришне уметности Србије, по речима музејског саветника Јелице Стевановић, разликује се од свих осталих уметничких музеја исто као што се театaрска уметност разликује од свих осталих: само уметничко дело, позоришна представа, ефемерна је у пуном значењу те речи и немогуће ју је сачувати.
– У новије време технолошки изуми који бележе аудио-видео записе, омогућили су нам да се овом циљу приближимо, али никако и да га досегнемо јер: позоришни чин постоји само у директном контакту извођача, глумца, певача, играча и публике, у истом временском тренутку и у истом простору.
Стога је задатак Музеја позоришне уметности Србије специфичан: уместо сакупљања, чувања, проучавања и презентовања самог уметничког дела, ова установа баштини драгоцену грађу која се о тим делима и о свим њиховим ствараоцима може прикупити и сачувати, а која представља непресушни извор за проучавање и реконструисање свих аспеката најсложеније од свих уметности, прича Јелица Стевановић и додаје:
Збирке и грађа
– Реч је о драмским делима: рукописима и штампаним текстовима, „изворним” и „редитељским књигама”, нотним материјалима, сценографским и костимографским скицама, плакатима и програмима представа, фотографијама позоришних здања…
Музеј чува и ликовна дела (слике и бисте позоришних уметника, макете, плакете и слично), разноврсне меморијалне предмете, мањи број комплетних костима те костимске и друге реквизите, личних предмета уметника…
Међу секундарним изворима за проучавање нашег позоришта, изузетно значајни су хемеротека новинских исечака и богата стручна библиотека. У складу са врстом грађе коју музеј баштини, акценат у раду са јавношћу је окренут превасходно ка научноистраживачкој делатности, којом се интензивно баве и стручњаци наше куће.
