Масакр у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама је масовно погубљење српских цивила које су починиле хрватске усташе 7. фебруара 1942. године. Усташе су тог дана убиле више од 2300 српских цивила, од којих 551 дете, међу којима су и 52 ђака која су убијена у основној школи Ђура Јакшић, у Шарговцу. Овај злочин код Бањалуке један је од најмонструознијих у људској историји. Убијени су прво Срби који су радили у руднику Раковац, а након тога покољ је настављен у бањалучким насељима Дракулић, Шарговац и Мотике.
Злочин у овим насељима представља највећи хрватски покољ у само једном дану не рачунајући велике системе за уништавање Срба, попут логора Госпић – Јадовно – Паг (1941) и Јасеновац (1941—1945).
Након рата надлежне комисије (земаљска, окружна, среска) нису успеле идентификовати имена припадника Поглавникове тјелесне бојне који су починили овај злочин. Позната су само имена надпоручника Јосипа Мишлова и капетана Николе Зелића, која су већ била доступна из докумената НДХ. Нико од њих није осуђен. За злочин су одговарали само Мирослав Филиповић, Виктор Гутић и још неколико локалних саучесника.
Позадина
Град Бања Лука се у том периоду налазио у средишту злочиначке Независне Државе Хрватске, на чијем челу је био Анте Павелић. Програм НДХ, који је формулисао Миле Будак, био је да се очисти Хрватска од Срба „убијањем једне трећине, протеривањем друге трећине и асимилирањем преостале трећине”. Хрватске власти у Бањој Луци и околини већ су од априла 1941. започеле насиље над Србима, које је попримило сва обележја геноцида.
У организационој структури власти Хрватске у Бањој Луци и околини главну реч је имао Виктор Гутић. Он се од априла 1941. године, када је успостављена хрватска власт у овим крајевима, налазио на челу штаба (штаба) за Босанску Крајину, а био је и „ликвидатор бивше Врбаске бановине”.
Тадашњи бискуп бањолучки Јозо Гарић, давао је снажну подршку стожернику Гутићу и његовој политици, помажући превођење православних Срба на римокатолицизам.
Већ у првим данима по преузимању власти издате су наредбе и забране које су се односиле само на Србе и Јевреје. Неке од њих биле су: забрана кретања на улици од 21.00 до 6.00 ујутро, забрана напуштања града без специјалне дозволе, конфисковање имовине, забрана уласка у угоститељске објекте, наређење о замени ћириличних натписа латиничним итд. У Бањој Луци је пре Другог светског рата живело око 400 Јевреја. Под хрватском влашћу сви они су морали напустити Бању Луку. Рат је преживело око 150 бањолучких Јевреја, али их се у град до 15. новембра 1945. вратило само 24.
Дана 1. маја 1941. Потпредсједништво Владе НДХ, на челу са Османом Куленовићем, пресељено је из Загреба у Бању Луку. Након тога Гутић је потписао наредбу да се сви Срби и Јевреји у Бањој Луци морају иселити у року од 24 сата из својих станова у близини зграде бивше Банске управе, у којој је било седиште Усташког штаба, и у близини зграде Хипотекарне банке, у којој је било Потпредсједништво Владе НДХ.
Хрватске власти упутиле су опомену епископу Платону (Јовановићу), који је био на челу Бањалучке епархије Српске православне цркве, да у року од пет дана напусти „хрватске крајеве” и одсели из Бање Луке. Та мера важила је и за све остале Србе у Бањој Луци, који су били родом из Србије и Црне Горе. С обзиром на то да епископ Платон није желео да напусти своје свештенство и вернике, имајући и јемство бискупа Јозе Гарића, био је ухапшен 5. маја 1941, заједно са протојерејом Душаном Суботићем. Обојица су свирепо мучени, а затим убијени и бачени у реку Врбању.
Крајем маја 1941. из Врбаса и Врбање извађени су лешеви 58 убијених Срба. Од три храма Српске православне цркве у Бањој Луци, два су срушена, укључујући и Саборну цркву, а један је претворен у грко-католичку цркву. Јеврејска синагога претворена је у јавну кућу.
Дана 6. маја 1941. у Бањој Луци је ухапшено још 13 угледних Срба: трговаца, судија, професора, свештеника и занатлија. Они су затворени у тадашњем градском затвору познатом под називом „Црна кућа”. Хапшења су настављена и наредних дана, а тројица Срба стрељани су 12. маја 1941. у Звечају код Бање Луке, а потом су њихова тела обешена у Крупи на Врбасу.
Анализа полицијских и судских докумената НДХ из Бање Луке показује да су оптужбе против Срба биле стереотипне, да су настајале на основу денунцијација и да су биле само формално покриће казненом суђењу по кратком поступку.
У првој половини јуна 1941. четворо Срба изведено је из Црне куће и убијено. Један извештај наводи да су из Црне куће скоро сваку ноћ извођени Срби и, по Гутићевом усменом наређењу, изван Бање Луке „зверски мучени, убијани и бацани у Врбас”.
Дана 8. јуна 1941. наређено је да сви српски младићи, тј. „грко-источњаци”, морају да иду на принудни рад у трајању од шест месеци, без права на икакву плату. Почетком наредног месеца ухапшено је око 500 породица, а на њихове куће и станове стављен је натпис „Својина хрватске државе”. Од свих ухапшених одузети су новац и драгоцености. Крајем месеца јула усташко редарство у Бањој Луци сачинило је списак од 40 Јевреја који ће бити транспортовани у логор. Након тога ухапшен је велики број угледних Срба у Бањој Луци, а 16. августа 1941. стрељале су њих осам.
Током јесени 1941. страдало је српско становништво приградског насеља Ребровац. Усташе су 19. децембра 1941. убиле 43 Срба у Великом Блашком, а у Челинцу су на Божић 7. јануара 1942. убили све Србе у чијим кућама су видели да гори божићна свећа. Хрватски командант у Бањој Луци захтевао је 12. јануара 1942. да 88 Срба, затворених у граду, буде спроведено у Јасеновац.
Немачки генерал Фортнер, командант 718. дивизије, чији се штаб налазио у Бањој Луци, супротстављао се Гутићевим акцијама против Срба, јер је то јачало српски устанички покрет у Босанској Крајини. Крајем јула 1941. дошло је до отворених свађа између Фортнера и Гутића, а немачки генерал претио је да ће затворити Гутића и његове сараднике. Због тога је Павелић био приморан да Гутића повуче из Бање Луке и да га 25. августа 1941. постави на вишу функцију у Министарство унутрашњих послова НДХ у Загребу. Уместо нега, на чело Усташког штаба у Бањој Луци 17. септембра 1941. постављен је поручник Мирко Бељан.
Масакр
Дана 7. јануара 1942. немачке војне јединице су напустиле Бању Луку због учешћа у операцијама против српских устаничких одреда у источној Босни. Средином јануара је на иницијативу Виктора Гутића у Бању Луку из Загреба доведен Поглавников телесни батаљон (бојна), коју су претежно чинили Хрвати из Херцеговине на челу са капетаном (сатником) Николом Зелићем.
На челу Велике жупе Сана и Лука у периоду од јула 1941. до почетка априла 1942. био је велики жупан Ладислав Алеман, бивши аустроуграски официр. Он је у свом извештају потпредседнику Владе Џаферу Куленовићу, који му је упутио 11. фебруара 1942, описао стање у Бањој Луци тих дана. У извештају се наводи да су поступци усташке бојне приликом патролирања били врло сурови и необуздани, те да за многе од људи које су ухапсили постоји оправдана сумња да су убијени. Поступали су арогантно и набусито према грађанима и представницима власти, а нису се држали ни споразума са војним и цивилним властима, те су улазили у туђе надлежности.
Злочин у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама се десио између два злочина који су над Србима почињени 5. и 12. фебруара у Ивањској и Пискавици, а које су превасходно починили локални Хрвати. Током Другог светског рата живот је изгубило око 520 Срба из Ивањске и Пискавице, од којих је већина убијена 5, и 12. фебруара 1942, године.
Састанак на којем су договорени детаљи плана за дракулићки масакр одржан је 6. фебруара 1942. у римокатоличком самостану на Петрићевцу. Састанку су присуствовали Виктор Гутић, др Фердо Стилиновић (председник суда у Бањој Луци) и неколико католичких свештеника, међу којима је био и Мирослав Филиповић. Договорено је да се што више користи хладно оружје, како се услед пушчане паљбе становништво не би разбежало. Усташка бојна је добила задатак да опколи три села и да у њима поубија целокупно српско становништво. Дана 7. фебруара између три и четири часа ујутро извршено је опкољавање села, а затим је започело убијање људи.
Припадници Павелићеве гарде (Поглавников телесни сдруг) уз помоћ локалних Хрвата саучесника, убили су хладним оружјем око 2.300 Срба. Злочин је преживео веома мали број Срба који су живели у ова три места, углавном они који су од априла 1941. били у немачком заробљеништву или су се на дан злочина неким послом затекли изван села. Починиоце овог покоља предводио је капетан Јосип Мишлов у пратњи петрићевачког жупника, фратра Мирослава Филиповића, а све је испланирао ранији усташки стожерник, др Виктор Гутић. У покољу је између осталог коришћен и србомлат.
Убијена деца
Према списку из књиге „Рат и деца Козаре”, Драгоја Лукића, у Дракулићу је убијено 294 деце, у Мотикама 207, а у Шарговцу 50. Укупно 551 дете у ова три насеља. Међу убијеном децом било је 11 новорођенчади 1942. годиште, 45 беба 1941. годиште, 82 деце рођене 1940. године итд. Поједине жене и девојчице биле су силоване, а потом убијене. У селима: Дракулић, Демировац и Међеђа усташе су од младих девојака захтевали „да дигну сукње, потом их бајонетима боли међу ноге”
