Na dan 29. januara 1412. godine (po novom kalendaru), despot Stefan Lazarević izdao je Zakon o rudnicima, poznat još i kao Novobrdski rudarski zakonik. Bio je to moderan pravni akt za to vreme i po mnogim svojim aspektima je prevazilazio nacionalne i društvene okvire srpske despotovine.
Iako je zakonik neotuđivo vezan za ime Stefana Lazarevića, on ga nije pisao. Naime, to su uradili rudarski stručnjaci, čak njih 24, koje je despot okupio na saboru u Nekodimu (kod Uroševca) da zajedno završe taj važan posao.
Nakon što je tekst tog pravnog akta bio gotov, Stefan ga je verifikovao na saboru u Novom Brdu pečatom i potpisom, i tako ga uzdigao na nivo važećeg zakona.
Despot je sve radio javno, uz pomoć ljudi koji su bili eksperti
Kao što se vidi iz priloženog, despot je sve radio javno, a uz pomoć ljudi koji su bili eksperti. I nije mislio da on sve zna i da u sve treba da se meša, iako mu je to dozvoljavala titula koja je bila stepenik ispod carske, ali takođe nivo iznad kraljevske. Kao vladar, delovao je, dakle, potpuno u suporotnosti sa onim kako se u našoj sadašnjosti i bližoj prošlosti kroji zakonodavstvo.
Zakon o rudnicima se nije bavio samo organizacionim i esnafskim elementima vezanim za rudarenje i rudnike generalno, on se bavio i organizacijom života ljudi koji su bili vezani za ovu privrednu granu. Pa tako, u njemu postoji niz članova koji su vrlo zanimljivi i svedoče o posvećenosti i brizi despota za dobrobit njegove države, naroda i privrede.
„Novo brdo“ je u to vreme bio najveći rudnik na Balkanu
Naime, Novo Brdo je u to vreme bilo najveći rudnik na Balkanskom poluostrvu i mudri despot je svakako shvatao magnitudu i značaj onoga što poseduje i nameravao je da ga zaštiti po svaku cenu.
A mogao je sve lepo da rasproda ili da preda na upravljanje tuđinu (napr. za 3% rudne rente), a on da uživa u procentu koji bi dobijao od koncesionara, dok njegov narod dirinči pritisnut tuđinskom čizmom.
Članovi zakona
Zakonik jasno definiše, ne samo esnafska pravila iskopavanja rude i uređenja rudnika, već i prava i obaveze onih koji tu rade.
Tako, jedan član zakona glasi:
“I čovek nijedan da se ne zadužuje Novobrđaninu zlata radi; ili ako je koji radnik u gradu, da nije nijedan slobodan od gospodskog posla sa družinom, nego da radi svaki posao gospodski, a njegov trud po zakonu da mu se plati.”
Dok u drugom piše:
“Frangarici (piljar) koja hleb prodaje, te pravi loš hleb, a ne kakav joj se kaže hleb praviti i prodavati, da razgrabe rupnici hleb bez dinara; tako je zakon i siru i voću i sočivu i ribi.”
Ovo su akti strogog, ali odgovornog vladara. Odgovornog prema sebi, narodu i državi. I koji stavlja taj isti zakon iznad sebe i svojih vladarskih privilegija.
Državnik kome je glavni prioritet opšto dobro.
Kakva retkost u današnje vreme, zar ne?
Despotov zakon o rudnicima je relativno kasno otkriven i kada se to desilo, radilo se o prvorazrednoj naučnoj senzaciji. Put koji je rukopis prešao od originala do kritičkog izdanja SANU koje je potpisao srpski istoričar i akademik Nikola Radojčić (1882-1964), veoma je zanimljiv. Ćirilični prepis Zakona koji je otkriven 1959. godine, potiče iz 1580. godine i danas se čuva u arhivi SANU.
Republika Srbija, naslednica srpske despotovine, kao država se danas susreće sa veoma sličnim iskušenjima kao u ta davna vremena.
Osuđeni smo da nam se istorija ponavlja
Kako je istorija cikličan proces, a njen točak neumoljivo melje, naročito male države i narode, mi smo na Balkanu a pre svega u Srbiji, izgleda osuđeni da nam se ta istorija ponavlja. Jer, evo, mnogo vekova kasnije, tuđini ponovo dolaze da rudare po Srbiji, samo što nema mudrog i moćnog despota da ih dočeka i sputa njihovu pohlepu veštim zakonodavstvom.
Despot Stefan je rođen iz braka kneginje Milice sa velikim srpskim knezom Lazarom Hrebeljanovićem. On sam je bio pripadnik famoznog Reda Zmaja, zajedno sa ugarskim carem Žigmundom koji mu je poklonio razrušenu tvrđavu na ušću Save u Dunav, od koje je Stefan napravio svoju prestonicu. Uz sve zasluge i osobine koje je imao, možda je epitet kojim ga je najbolje opisati – graditelj.
„Zakon o rudnicima“ je jedan od istorijskih temelja srpske države
Njegov Zakon o rudnicima jeste jedan od istorijskih temelja srpske države, baš kao i prestoni Beograd i sve što je ostavio iza sebe i jedini je zakon koji je bio validan i dok je Srbija bila pod Osmanlijskom okupacijom.
Naime, on nije bio heroj trenutka, poput Obilića, Lazara ili Marka Kraljevića, čitav njegov život bio je jedan dugi i veliki junački poduhvat.
Republika Srbija, naslednica srpske despotovine, kao država se danas susreće sa veoma sličnim iskušenjima kao u ta davna vremena.
I kao što to često biva, odgovori na mnoga goruća pitanja koja nas muče ovih dana, već postoje u našoj prošlosti. Dovoljno je samo da se osvrnemo. Jer tamo negde stoji visoki vitez na konju alatu i čeka nas.
