Рођена је у властелинској породици као Јелена (око 1350), кћи кесара Војихне, господара Драме под српским царем Душаном Силним. Била је венчана за господара моћног византијског града Сера, деспота Јована Угљеше Мрњавчевића који је са својим братом краљем Вукашином био савладар српском цару Стефану Урошу V (Нејаком).
Њен живот је добио судбоносни обрт
Њен живот, започетом у сјају високог сталежа убрзо ће добити судбоносни обрт. Јеленин отац умире а након тога и син јединац Угљеша са четири године. Обојица су сахрањени у Хиландару, у саборном храму Ваведења Пресвете Богородице. Младенац Угљеша је сахрањен у наосу а његов деда, ћесар Војихна у припрати храма.
За тужну деспотицу, мајку и ћерку која је изгубила најмилије, ово је место било недоступно, макар физички. Са њима је могла бити само у молитвама и речима које су преточене у стихове неизмерне туге, урезане у мали диптих који је њен син добио од серског митрополита.
„Стихови мајчинске патње“
Ови стихови дубоке мајчинске патње представљају уједно и прву забележену песму једне српске песникиње. Диптих је мала двострука иконица која је настала између 1368-1371 на чијим је једном крилу у дрвету урезана Богородица с пророцима, на другом је представа Гостољубља Аврамовог међу апостолима.
Дуборез је уоквирен сребрним оковом и украшен бисером и плавим и црвеним полудрагим каменом. Деспотица је диптих опремила сребрним и позлаћеним корицама. Иако никада није могла да посети гроб свог сина јединца, њене речи као неугасло кандило сијају у тмини хиландарског храма и приносе молитву пред ликом Пресвете Богородице са Христом Младенцем који се налази над Угљешином гробом.
У Маричкој бици је изгубила мужа и девера
Јеленин удес се наставља новим несрећама – у Маричкој бици 1371. године, у борби са Турцима, гину њен муж и девер. Освајачи хрле ка српским земљама и заузимају град Сер. Јелена након тога, у 22. години живота узима монашки завет и као проста монахиња Јефимија долази на двор кнеза Лазара Хребељановића у Крушевцу.
Трагични период српске историје добија своју кулминацију 1389. године када у Косовској бици гине кнез Лазар и са њим највећи део српске аристократије. Јефимијино песничко стваралаштво у том страшном тренутку рађа ремек дело српске уметности „Мољеније Господу Исусу Христу“.
„Мољеније Господу Исусу Христу“
Оно се налази на великој завеси за царске двери коју је вероватно израдила у манастиру Љубостињи, да би касније била пренета у Хиландар, где се и данас чува у ризници. Завеса је израђена као златовез на црвеној свили димензија 144 х 118 цм.
У средини је Исус Христос као велики Архијереј са два анђела као ђаконима и са рипидима у рукама, благосиљајући Василија Великог и Јована Златоустог који стоје са његове леве и десне стране. У доњем делу извезени су на српском језику, ћирилицом, Јефимијини стихови надахнути речима Светог Симеона Новог Богослова, које она упућује Господу и Богородици Хиландарској као свој скромни дар.
„Похвала кнезу Лазару“
Врхунац Јефимијиног стваралаштва представља „Похвала кнезу Лазару“ извезена позлаћеном сребрном жицом на црвеном платну димензија 99 х 66 цм, које је намењено као покров кнежевој глави у кивоту у манастиру Раваници код Ћуприје.
Похвала кнезу Лазару је настала 1402. године, непосредно пре битке код Ангоре 1402. године у којој се као турски вазал борио Лазарев син, деспот Стефан Лазаревић.
Султан Бајазит I поражен је од стране татарског вође Тамерлана, чиме је напредовање Османлија заустављено на дужи период. Јефимијине молитве упућене Светом кнезу, као дух слободе пратиле су његовог сина и једног од највећих личности српске историје, деспота Стефана Лазаревића.
Велики ратник, витез , песник, деспот Стефан је указивао велико поштовање Јефимији као духовном светилу и веома харизматичној личности српске државе.
Последње године живота је провела у Љубостињи
Једна од великих заслуга монахиње Јефимије, заједно са монахињом Евгенијом, бившом кнегињом Милицом, може се рећи и изузетно мудар потез, јесте молба упућена Бајазиту да се у Србију из Трнова пренесу мошти Свете Петке.
Долазак Светитељке је знатно допринео окрепљењу народу који је у томе видео знак да не напушта своју земљу и огњишта.
Јефимија је последње године живота провела у манастиру Љубостиња код Трстеника,
задужбини кнегиње Милице, у коме су уточиште нашле многе удовице страдалих косовских ратника. Упокојила се око 1405. и сахрањена је као и кнегиња Милица у Љубостињи.
