Olimpijske igre u Berlinu 1936. godine bile su značajne po mnogo čemu, ali jedan detalj koji je dugo bio skriven sada izlazi na videlo. Naime, sportisti Kraljevine Jugoslavije odbili su da pruže nacistički pozdrav Adolfu Hitleru tokom svečanog otvaranja igara.
Ovaj hrabri čin, o kojem gotovo da nema pisanih tragova u domaćim arhivima, otkrila je bivša atletičarka Tamara Malešev. Nakon deset godina iscrpnog istraživanja, svoje nalaze i ekskluzivne fotografije predstavila je u knjizi „Krugovi Berlina 1936”.
Ova luksuzno opremljena knjiga na srpskom jeziku objavljena je od strane „Akademske knjige” krajem prošle godine, dok je englesko izdanje izašlo pre desetak dana, što je bio povod za promociju u Beogradu. Malešev već tri decenije živi i radi u Ohaju.
Sudbina 21 atletičara Kraljevine Jugoslavije
Autorka je u svojoj knjizi detaljno istražila sudbine 21 atletičara Kraljevine Jugoslavije, uključujući Ivana Vaneta Ivanovića, Jovana Mikića Spartaka, dr Veljka Narančića, Milana Stepišnika, Alekse Kovačevića, Jaše Bakova i Jelene Stojanović.
Na ideju o bojkotu nacističkog pozdrava došla je uređujući Fejsbuk stranicu „Atletski savez Jugoslavije”. Prilikom istraživanja, naišla je na autobiografiju Vaneta Ivanovića, „Memoirs of Yugoslav”, u kojoj je on spomenuo kako su jugoslovenski sportisti odbili da pozdrave Hitlera. U tadašnjim domaćim izvorima o ovom događaju gotovo da nema zabeležaka, osim jedne kratke rečenice u novinama.
Odbijanje da se pruži nacistički pozdrav bio je predlog Ivana Vaneta Ivanovića
Ivan Vane Ivanović je bio preponaš na 110 i 400 metara. Zajedno sa troskokašem i desetobojcem Jovanom Mikićem predložio je da sprski olimpijci ne odgovore na nacistički pozdrav i pozdrave Hitlera.
Iako su organizatori igara tvrdili da je to „stari, tradicionalni olimpijski pozdrav”, našim sportistima je izgledao kao nacistički pozdrav. Ivanović i Mikić su krenuli da traže podršku od drugih reprezentacija, a na kraju su delegacije samo devet zemalja, od 49 koliko ih je učestvovalo, odbile da pozdrave Hitlera. Čudno, ali posledica po njih nije bilo, verovatno zato što su to uradili u dogovoru sa predsednikom jugoslovenskog olimpijskog komiteta Stefanom Hadžijem, koji im je savetovao da se raspitaju šta će druge zemlje raditi.
Tamara Malešev je u svojoj knjizi prikazala ne samo sportske rezultate, već i detalje iz svakodnevnog života sportista, poput ishrane, zabave i ličnih anegdota, što čini knjigu jedinstvenom u pogledu obrade sportske istorije. Ona naglašava da je sportiste često svedeno na ime i rezultat, zanemarujući njihove životne priče.
Na primer, jedina seniorska trostruka rekorderka Jugoslavije u skoku uvis, skoku udalj i troskoku, Tamara Malešev, učestvovala je na Olimpijskim igrama 1992. u Barseloni pod zastavom MOK-a zbog sankcija prema SR Jugoslaviji.
Iskustvo je opisala kao najjadnijih 16 dana u svom životu, jer su bili smešteni na rubu olimpijskog sela pored ženskog zatvora i nisu smeli učestvovati na svečanom otvaranju i zatvaranju igara.
Politika je uvek bila prisutna u sportu
Malešev primećuje da je politika uvek bila prisutna u sportu, iako se sportisti često ograđuju od nje. Olimpijske igre često su bile pod senkom politike, kao što su bojkoti Rusa ili Amerikanaca, ili situacija sa Jugoslovenima 1992. godine. Ističe da današnji olimpizam više nije fokusiran na samu suštinu učešća, već na pobede i predstavljanje zemlje.
Podseća na predlog Vaneta Ivanovića iz 1952. godine za reformu olimpijskog pokreta, koji je smatrao da bi sportisti trebali nastupati u belim dresovima bez imena i prezimena, kako bi se fokusiralo na sport, a ne na predstavljanje države.
Žal što knjiga nije napisana ranije
Tamara Malešev izražava žaljenje što knjiga o našim olimpijcima iz 1936. nije napisana ranije, dok su još bili živi svedoci. Razmatra ideju da sledeća tema bude Olimpijada u Barseloni 1992. i svedočenja njenih učesnika.
Ona je imala mnogo prepreka u pristupu arhivama u Srbiji i bivšim republikama SFRJ, a nijedna relevantna institucija nije podržala ovo izdanje. Bora Babić, direktorka „Akademske knjige”, izjavila je da nisu dobili podršku ni od jedne institucije, uključujući Olimpijski komitet i Atletski savez, niti je iko pokazao interesovanje za knjigu.
Na promociji knjige govorila je i Polona Senc, unuka Milana Stepišnika, barjaktara naše reprezentacije i bacača kladiva.
Stepišnik je ustao protiv Hitlera i na atletskom prvenstvu u Italiji 1941. godine, kada je odbio da uputi nacistički pozdrav.
Tokom Drugog svetskog rata bio je zatvoren u logoru Dahau, gde je pravio tablete od repe za ranjene Nemce na ruskom frontu. Posle rata, vratio se u Sloveniju, gde je bio direktor Tvornice hemijske industrije, ali je ubrzo uhapšen i osuđen za špijunažu. Njegov grob nikada nije pronađen, a porodica je godinama bila stigmatizovana.
Polona Senc je istakla da je njen deda bio snažan lik u njihovim životima, uprkos tome što ga nikada nisu upoznali. Njegova priča, kao i priče drugih sportista iz 1936. godine, sada su sačuvane u knjizi Tamare Malešev, koja pruža duboki uvid u njihove sudbine i istorijski kontekst njihovih dela.
