Бугари упорно представљају Српско-бугарски рат 1885. године као српску агресију из чиста мира, себе као хероје и мученике, а Србе као крвожедне освајаче. Шире лажи о злочинима српске војске, игноришући да ниједан цивил није страдао у овом двонедељном сукобу.
Разлози српске интервенције и питање Берлинског уговора
Србија је интервенисала због бугарског кршења Берлинског уговора (1878.) уједињењем Кнежевине Бугарске и Источне Румелије (18. септембар 1885.), што је нарушило балканску равнотежу.
Обреновићи су тражили компензације (Видин, Трн) јер су сматрали да је сама граница између Србије и Бугарске била неправедно одређена на штету Срба; сматрали су Шопе Србима по етничком пореклу и обичајима (Видовдан, Светосавски култ, крсне славе), те да је права граница између Срба и Бугара на реци Искар.
Однос становништва и ток рата
Током самог двонедељног рата велики број цивила на Софијском пољу дочекао је тада српску војску као своју и чак помагао војнике. Бугарска војска није победила у челном сукобу, већ је напала српску војску која се повлачила под притиском Беча назад у Србију.
У том нападу с леђа бугарска војска је упала у Пирот и тамо спровела масакр, пре него што се затим и сама повукла на претходно утврђену линију по наређењу великих сила.
Пропагандни циљеви и историјски наратив
Бугари преувеличавају овај сукоб да оправдају бугаризацију православног становништва од стране тадашње Егзархије као и касније агресије на Србију и освајања Македоније: покоље у оба светска рата и геноцид над Србима.
Споменик у Гургуљату код Сливнице („Мати Бугарска“) симбол је те машинерије лажи, лажног херојства и мучеништва и сасвим сигурно неће побољшати српско-бугарске односе, јер почива на митоманији и манипулацијама.
