Обележена урушавањем вредности традиционалног хуманизма и успостављањем нових постхуманистичких принципа, данашња цивилизацијска транзиција суочава савременог човека са све већом животном неизвесношћу стварања једног новог света. Импликације тог процеса доживљавају се болно, а његов давни почетак је тријумфално обзнањен осамдесетих година прошлог века када је магазин „Тајм“ прогласио машину за личност године. Могућност њеног рационалног решавања озбиљних проблема давала јој је одређене предности у односу на човека, али се није веровало да она може да му буде конкуренција у области емоционалног живота. Премда су још шездесетих година, визионари сагледавали да би и роботи могли да воде љубав, откриће да сви могу да воле и да су сви вољени оцртава утопијску димензију настављања Божјег дела, која се у потоњем времену неолиберализма и преовладавања људског егоизма храњеног такмичарским духом, исказала сасвим необичним и бизарним остварењима.
МАСКИРАНА ПРИВИДОМ РЕАЛНОСТИ Парама које није имао, човек је почевши да купује непотребне ствари постајао вечити дужник својим кредиторима. Тежњом да има што више, претварао се у несвесну жртву своје грамзивости, јер су га на крају поседовале ствари које има, а зависност од њих показивала симулацију његовог аутентичног људског постојања. Настојање да се поседује знатно више од потребног, испољава се и у партнерским односима, јер се други жели првенствено да се „има“ а не да се „буде“ са њим и равноправно учествује у животној тајни неизвесног самопотврђивања.
Мотивисан саможивошћу, условљен фрустрацијама или последицама трауматичног искуства неуспеле везе, израженог страхом од његовог понављања, човек се затвара у себе и у настојању да буде сам себи довољан показује да му други нису ни потребни. У контексту увећаних комуникацијских могућности, стицања бројних „пријатеља“ на друштвеним мрежама, појединац са капацитетом за садржајније и потпуније емоционално и социјално самоостварење, ипак, остаје ускраћен за битну комуникацију са другим, па се његов велики потенцијал уместо могућег позитивног, исказује у негативном виду удаљавања од себе и своје суштине. Мање видљива у контексту доминације блештавих и шарених садржаја индустрије забаве, естраде, спорта и политике, ова појава човековог отуђења маскирана је привидом нормалности.
Традиционалне заједнице су доминантна патријархална схватања примењивала и према својим члановима који нису још остварили брачну везу. Изричитим захтевом да то учине и „упишу се међу људе“, колектив је чувао своје битне социјалне вредности, а појединцима који нису могли сами да удовоље тим критеријумима и захтевима, налазио је партнере, тако да нико није могао да остане изван тако дефинисаног људског света. Из контекста ове овакве традиције, самачки живот је у модерном добу добио негативну конотацију. Међутим, како се све више појединаца одлучује за овакав начин живота, данас је избледело његово негативно значење.
УРОН У САМОЋУ У оквиру покрета singl positivity, којем припадају многе познате личности, овакав модел се промовише као подршка онима који се одлучују или су условљени да тако живе. Такав образац може бити прелазно стање до налажења новог партнера или избор за једно ситуационо стање, „situationship“, у којем се однос према другој особи карактерише повишеним пријатељством и поштовањем, али без потпуно дефинисаних граница у таквој партнерској вези. Овакав однос не претпоставља озбиљно и чврсто емоционално везивање а истиче личну слободу као могућност тражења нових форми. Поништавањем дотадашњих граница у таквим везама, ситуацино стање је решење за слободно, неформално и необавезно партнерство.
Показује се да се људи не желе везивати и успостављати трајне и стабилне партнерске односе, јер императив слободе не претпоставља и људску одговорност за такав живот која је потиснута егоистичном љубављу према самом себи. Иако се одбијањем другог, појединац удаљава од себе, урон у самоћу не мора да значи самоотуђење, већ и могућност приближавања себи, упознавања себе и превазилажења непријатности усамљености. Међутим, губећи веру у остварење аутентичне љубави са другом особом, он се усмерава ка себи.
ДОВОЉНИ САМИ СЕБИ Удаљавање од суштинске потребе за другим последица је и опредељења за самачки живот. Показује се да људи који предуго живе на овакав начин, да би опстали у својој независности, временом постају довољни сами себи и без потребе за другим. Одржавање тог обрасца и након изласка из кризе показује његову нефункционалност у промењеним животним околностима, јер уколико је био користан и успешан у превазилажењу неугодног стања, онда он постаје штетан када је изгубио ту функцију и постао сметња нормалном самопотврђивању. Његовим даљим одржавањем у страху од негативних аспеката неизвесности постаје менталитетска баласт зависности од претходног стања. Илузија појединца о ослобођености од спутавајућих неприлика, огледа се у томе што механизам одбране као оклоп одређује његово понашање и влада њиме. Привремени искорак из овог обрасца понашања не утиче на његову промену, већ се тиме он само потврђује и ојачава, а човек постаје удаљенији од искрене потребе за другим.
У истицању начела да је себи најважнији и да треба најпре да воли себе, створено је друштво самодовољних појединаца који не схватају другог као првог и најважнијег у емоционалној партнерској вези, па свој егоизам настоје да задовоље и привидном љубављу као животном формом из које незадовољни партнер тражи спасоносни излаз у раскиду такве везе.
ЉУБАВ С РОБОТОМ Иако интимна емоционална комуникација претпоставља поштовање правила која спречавају међусобно повређивање, партнери у таквим односима, свесно и несвесно, наносе једно другом бол. Агресија долази као израз нетолерантног егоизма који нарцизмом естетизује неетичност и право да повреди другог.
Осећање бола, као екстремне непријатности, настоји се избећи, па многи исказују склоност да у циљу остварења што већег степена сигурности механизују свој однос према другом, тако да другог претварају у аутомат или се сами претварају њега. На таласу тих тенденција, којима ни грађани Србије не могу умаћи, људи су започели праксу вођења љубави са луткама, и исказали спремност да то чине и са роботима. Наиме, док у Јапану велики број мушкараца спава са луткама, у Америци је више од 50 одсто жена изразило жељу да би водиле љубав с роботима. На питање зашто би улазиле у такав однос са механичким слугом, оне би одговарале да их он никада не би повредио нити им задао бол.
У свом односу према машинама, човек инвестирањем себе и своје емоционалности у њих настоји да у њима пронађе и своје пријатеље и партнере. Сагледан у контексту нових технолошких могућности које га само привидно отварају, његов корак ка интимизацији са машинама последица је затварања у себе и усамљеничког отуђења од људи. И пре него је други човек као партнер замењиван лутком и роботом, необичне појаве емоционалног везивања за фиктивне ликове указивале су и на такву могућност.
ЗАЉУБЉЕН У СИЛУЕТУ Посетилац Лувра се заљубио у Леонардову „Мона Лизу“ и у немогућности да оствари љубав с њом, извршио је суицид скочивши у Сену. Амерички војник Бил Гиплин је остао нежења јер се заљубио у силуету једне лепе жене утиснуту на прву америчку хидрогенску бомбу испробану на Бикинију. Једна од овдашњих девојака је својевремено обнародовала да се удала за планету, а друга је за брачног друга изабрала реку Дунав. Изражена најпре у домену поетских слобода, могућност оваквих избора постала је и животна стварност коју обележавају бизарне појаве.
Иако су већ годинама лутке омиљене партнерке Јапанцима, пажњу светске јавности је скренуо на себе Казахстанац Јуриј Толочко, који је новембра 2019. на свечаној церемонији уз присуство бројних гостију обелоданио да се након што се заљубио у гумену лутку почео и званично да живи са њом, што је само био увод у њихово венчање заказано марта наредне године. Пандемија је, међутим, осујетила остварење ове намере, а хаварија коју је претрпела његова Марго условила је да се њихово венчање одложи до њене поправке. О својој вези, овај бодибилдер извештава своје бројне пратиоце на Инстаграму.
СОЛОГАМИЈА ИЛИ САМ СЕБИ ПАРТНЕР И док је почетак 2021. обележила несвакидашња вест о брачној заједници између човека и лутке, већ следеће године је објављена вест о женидби момка са ликом из видео игре. Иако је од давнина позната човекова склоност да тражи и налази партнера и међу животињама, она је као неприродан блуд била забрањена. Међутим, када је крајем фебруара 2023. у Шпанији укинут закон по којем је било кажњиво човеково вођење физичке љубави са животињама, легализована је содомија, а појединцима који су за животног партнера изабрали четвороножног љубимца добили су аргумент у борби за остварењем равноправности у ЛБГТ+ популацији.
Опредељењем савременог човека да живи сам и да томе да одговарајући друштвени и законски оквир, створена је и нова институционална форма таквог живота. Наиме, за разлику од познатих моногамних и полигамних облика у којима мушкарац или жена имају једног или више партнера, сологамија претпоставља могућност да појединац буде самом себи партнер, а ова форма самачког живота добила је своје нове изразе.
СОЛО ВЕНЧАЊЕ Иако настоји да увери себе у своју самодовољност, човек у оквиру свог животног опредељења за сологамију проналази различите начине њеног остварења. Тенденцију опадања процента склопљених бракова у најразвијенијим земљама, прате и различити облици самачког живота. У Јапану је постала популарна пракса да се девојке удају за себе. У обреду „соло венчања“, оне се уместо изабранику свог срца заветују себи на доживотну љубав. Премда је у данашњем Јапану проценат запослених жена виши него икада, патријархални образац је остао непромењен у погледу улоге и обавеза жене у породици. Зато оне које желе да остваре успешну каријеру и посвете се себи, увидевши да то не могу постићи уколико се попут њихових мајки и бака буду жртвовале због породице, одлучују да избегну ступање у традиционални брак како би се посветиле само свом послу и себи. Не прихватајући да понесу тај велики терет породичних обавеза који би угушио њихову потребу за каријерним самопотврђивањем, настоје да се ослоне на себе у циљу задовољења искључиво својих потреба. У том смислу је и избор да воле само себе добио своју нову институционалну брачну форму.
РАЗВЕДЕНА ОД СЕБЕ Будући да је постало уобичајено да се у Јапану девојке удају за себе, ова појава више није вест, али је почетком јула 2022. била вест одлука једне тако удате жене да се после неколико месеци таквог „брака“ разведе. Ова вест која је обишла планету могла би бити и повратни путоказ онима који би кренули путем венчања са собом. У данашњем свету самачки живот нема негативно значење, јер се све више истичу и промовишу његове предности, а покрет single-positivity у којем познате и славне личности говоре о свом искуству не значи и њихово потпуно опредељење за овај начин живота већ само о привременом решењу до налажења одговарајућег партнера.
Противречности данашњег света који је изгубио своје дотадашње упориште, огледају се и у партнерским односима међу људима. Упркос динамичком друштву и тежњи за повезаношћу његових чланова, све је већи број усамљених појединаца изложених бројним животним искушењима. Оспоравајући дотадашње обрасце партнерства, они проналазе нове форме задовољења својих природних и нагонских потреба у којима улогу партнера добијају не само лутке, животиње и роботи већ и сам појединац у свом односу према себи.
ИЗРАЗ БОЛНЕ УСАМЉЕНОСТИ Добијајући и одговарајућу социјалну верификацију, те везе су израз болне усамљености и у потреби да се разумеју у својој реалности доживљавају се као нестварне, али у контексту комплексних и вишеслојних људских релација одводе нас до прага једног новог света чија кошмарна реалност наликује сну из којег желимо да се пробудимо. Иако очима гледамо тај свет, тек својим срцем можемо и да видимо његову истинитост у свој његовој упитности што претпоставља и одговор који би најпре требало добити на питање исказано већ познатим речима песника: шта је човек, а мора бит човек?
