Уметност нам даје веру и испуњава нас осећајем сопственог достојанства. Она убризгава у крв човека, у крв друштва, неки реактив отпорности, способност напредовања. Човеку је потребна светлост. Уметност му даје светлост, веру у будућност, перспективу.
Уметност је у свим временима изражавала наду у човеково усавршавање, у способност човека да се уздигне изнад својих страсти и порока и да се приближи идеалу. Човек живи зато да би постао бољи. Не може се за циљ живота сматрати набавка фрижидера или аутомобила. Aко је то животни циљ, значи да је човек у моралном смислу доживео крах.
Кад би свет био диван и хармоничан, уметност тада, сигурно, не би била потребна. Човек не би тражио хармонију у некаквим споредним делатностима, он би живео хармонично и то би му било довољно. По мом мишљењу, уметност постоји само зато што је свет лоше устројен. И баш о томе се говори цео живот Андреја Рубљова… Сврха уметности није, како се обично мисли, преношење идеја, пропагирање мисли.
Сврха уметности је припрема човека за смрт, преорати му, узнемирити душу, чинећи је тако способном да се окрене добру, речи су Андреја Тарковског.
Андреј Рубљов је синоним за уметност
Овај руски сликар рођен је око 1360. године. Био је монах у Сергијевској лаври у времену док је игуман манастира био Никон Радоњешки, наследник св. Сергија Радоњешког.
Рубљов се први пут помиње 1405. године када је са још 2 мајстора, Теофаном Грком и Никодимом Городачким осликавао цркву посвећену празнику Благовести на Кремљу. Ујуедно, Теофан Грк је био и учитељ Андреја Рубљова. Заслужан је још за осликавање фрески у Андрониковом манастиру у катедрали Христа Спаситеља, катедрали посвећеној Успењу Пресвете Богородице у Владимиру и катедрали Св. Тројице у Сергијевској лаври. Уснуо је у Господу у Москви, у Андрониковом манастиру 1430. године.
Његова уметност је спој две традиције: византијског живописиног сликарства и средњовековног аскетизма,а његовим фрескама одише мир и спокој. Овај уметник је након своје смрти постао узор многим иконописцима.
У Андрониковом манастиру је 1959. године отворен музеј посвећен у част овом великом сликару, а руски режисер Андреј Тарковски је 1966. снимио филм посвећен светитељском животу Андреја Рубљова у коме сагледава идентитет руског народа кроз православље. Руска црква га је канонозовала за светитеља 1988. године.
Икона је прозор у Царство Небеско
Чувена икона Св. Тројице имплицира на три поретка времена: прошлост, у Аврамовој жртви; садашњост, у Евхаристији, која се приказује свакога дана; и вечност.
Један, а Тројица
На наративном нивоу, Рубљов нам показује посету тројице мистериозних странаца Авраааму код храста Мамре. Иако их је тројица, Аврам их препознаје као једног, клања се и говори како би говорио Господу. Дакле, од прве пројаве Бога до првог патријарха, Бог се препознаје као један у три личности.
Рубљов приказује тројицу, али их окружује апстрактним обликом круга који пролази изнад њихових глава, наставља се око рамена и кукова бочних фигура и затвара се испод њихових стопала. Круг је древни симбол јединства, савршенства и вечности, атрибута једног Бога. Иако је један, такође су и Тројица.
Овај светитељ их разликује: Бог Отац, лево, обучен је у краљевску одору. Подигао је руку у покрету као да говори, док су друга двојица нагнула главе према њему, и као да слушају, и као да спуштају главе у знак поштовања. Иза њих је кућа. На наративном плану, то је Авраамова кућа, али симболично представља Очево небеско обитавалиште које нам је припремио.
Слика на десној страни представља Светог Духа. Сви се углавном слажу да у иконопису боје имају симболичку тежину, али међу стручњацима значење појединих боја није увек ствар консензуса. Већина стручњака види одећу овог анђела као плаво-белу, која представља небо и облаке, небеско царство, док други виде плаву и бледо зелену, која представља земљу и небо, све прожето животом Духа.
У сваком случају, анђео у центру је сигурно Бог Син. Изнад њега је дрво – храст код Мамре, али и Дрво живота, а самим тим и Крст. Носи традиционалне боје Христове одеће – црвену и плаву, што се генерално сматра симболом Христове две природе – црвена оваплоћења, и плава небеска и божанска. Поред тога, он чини гест благослова над жртвеним оброком који је припремио Авраам. Христос обично благосиља са два подигнута прста, што симболизује његове две природе, а три спојена прста су симбол Тројице.
Али Тројица је овде, присутна и видљива – три прста су дакле скривена. Телећа глава, жртва старозаветног патријарха, налази се у златној чаши попут евхаристијске жртве, а ако погледамо празан простор који обухвата централну фигуру, она има и облик путира, који обухвата тело г. Бог Син. Тако је жртва Старог Завета обухваћена Евхаристијом, жртвом Сина, заувек обухваћена невидљивом чашом која је окружује.
Пореци времена и вечности
На овој икони се подразумевају три временска реда: прошлост, у Авраамовој жртви; садашњост, у Евхаристији, која се приказује сваки дан; и вечност. Златна боја ореола, крила и позадине представља нестворену светлост Божију, која нам се кроз природни свет даје у Литургији и Евхаристији.
У Евхаристији у овом тренутку видимо исту манифестацију коју је Аврам први пут видео у Мамри. Сетите се да је ова икона требало да стоји између верника и олтара, као прозор у Царство Небеско.
Као такав, он мора бити довољно репрезентативан, довољно природан, да га можемо читати на наративном нивоу, али довољно апстрактан да схватимо да не гледамо у огледало овога света, већ у свет онострано. Оностраност ове иконе изражава оностране силе, а истинског верника уводи у Царство Божије.
