Андра Стевановић, рођен 12. новембра 1859. у Београду, био је истакнути српски архитекта, професор, и члан Српске краљевске академије, чији су радови оставили дубок траг на културни пејзаж Србије. Умро је 1929. године, а његово дело и даље траје као део београдског наслеђа. Његов отац, Јоца Стевановић, био је државни чиновник, што је омогућило младом Андри стабилне услове за образовање.
Образовање у Берлину
Након завршетка основног образовања у Београду, Стевановић се уписао на Политехнички факултет у Берлину, који је у то време био једно од водећих образовних центара за архитектуру и грађевину у Европи.
Студирање у Берлину омогућило му је приступ најновијим знањима из области архитектуре и грађевине, као и практично искуство које је стекао кроз обуку на престижном факултету. У Берлину је дипломирао с високим оценама и положио државни испит, што га је сврстало међу ретке стране студенте који су остварили овакво признање.
Берлин је био кључан за развој Андриног стила
Берлин је био кључан за развој Стевановићевог стила, јер је дошао у додир с европским архитектонским трендовима попут сецесије и француског декоративизма, који ће касније бити видљиви у његовим пројектима у Београду.
Током боравка у Немачкој, формирао је снажне везе с другим студентима и архитектима из Србије који су касније заједно чинили генерацију „берлинских ђака.“ Ова група младих интелектуалаца по повратку у Србију била је од суштинског значаја за модернизацију архитектуре у земљи, премошћујући јаз између тадашње Србије и савремених европских стандарда.
Професионална каријера и значајни пројекти
По повратку у Београд, Стевановић је кратко радио у Министарству грађевине, пре него што је постао редовни професор Техничког факултета на Великој школи, данашњем Универзитету у Београду. Један је од првих осам професора на Великој школи.
Као професор, одиграо је кључну улогу у образовању будућих српских архитеката, а свој радни век посветио је студентима и педагошком раду све до 1924. године. Његов рад на факултету, заједно с предавањима и подршком студентима, оставио је дуготрајан утицај на српску академску заједницу.
Пројектовао је Народни музеј и кућу Светозара Стаменковића
Стевановићеви пројекти су и данас препознатљиве знаменитости Београда. Са архитектом Николом Несторовићем пројектовао је Народни музеј,
а са Драгутином Ђорђевићем монументално здање Српске краљевске академије, данас САНУ, које важи за једно од најрепрезентативнијих примера сецесије у Србији.
Ове зграде симболизују спој функционалности и уметничке вредности, као и савремених стилова и националне традиције, који су постали Стевановићева препознатљива одлика.
Међу његовим најпознатијим радовима је и кућа Светозара Стаменковића, позната као „зграда са зеленим плочицама,“ која је унела иновативне елементе попут керамичких плочица и декоративних мотива у градски пејзаж Београда. Зграде које је пројектовао и данас се издвајају по богатству детаља, елеганцији и јасној визији архитектуре као уметности.
Истраживачки рад и значај за српски народ
Стевановић је био велики заљубљеник у средњовековно српско градитељство, па је тако истраживао и документовао архитектуру манастира Грачанице, Дечана и Каленића.
Његова монографска грађа о овим споменицима има огромну вредност јер доприноси очувању културне баштине и сведочи о значају средњовековне архитектуре за национални идентитет.
Као члан Српске краљевске академије од 1910. године, Стевановић је имао и почасни статус доктора, што га је додатно учврстило као једну од кључних фигура српске културне и интелектуалне сцене. Његов утицај на генерације архитеката и значајна дела која је оставио иза себе сведоче о његовом доприносу српској култури и урбаном развоју Београда, где су његове грађевине постале препознатљиви симболи који инспиришу и данас.